stihovi i citati..koje volimo jakooo

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu“
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Antić

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i trece koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike ugladenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbudenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna coveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u coveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreci, ako je ništa ne muti. Covek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otici i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete recima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obicno žene koje su prirodom odredene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseci ga, i da mu žrtvuju život radajuci ga, i upropaste mladost odgajajuci ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, nece nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduca raspikuca i opasan poliandar, koja voli svet vecma nego kucu, sebe nego ikakvog coveka; to je pustolov kojoj ce muž služiti samo za pratnju i podvodenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i vec tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od coveka kojeg voli.

Jovan Ducic

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost…
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.

Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.

Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi „drukciji covek“ moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice pre svega iz straha.

Jutra sa Leutara
Jovan Ducic

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno…
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine…
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o „drugim planetama“. Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to „kod tebe“? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti…
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe…
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:
-Pravo ispred sebe daleko se ne stize

Antoan de Saint-Exupery
Mali Princ