UTVRDJENI LIRSKI OBLICI

Utvrđeni lirski oblici

Utvrđeni lirski oblici su oni koji imaju strogo određenu strukturu. U razna vremena i kod raznih naroda ovakvih oblika je bilo mnogo. Neki su postojali kratko vreme i u samo jednom narodu, a neki duže i kod raznih naroda. Po pravilu, to su kratke pesme.

Sonet je najvažniji među svim utvrđenim lirskim oblicima. Po sadržini je veoma raznolik: ljubavna pesma, patriotska, socijalna, opisna, refleksivna. Sastoji se iz četrnaest stihova (većinom jedanaesteraca), koji se dele na dva dela: dve strofe od po četiri stiha i dve strofe od po tri stiha. Po pravilu, prvi deo posvećen je izlaganju, a drugi zaključivannju. U početku i rime su bile strogo utvrđene, a zatim su slobodnije upotrebljavane. Klasični raspored rima je: abba abba ccd ede. Kao pronalazač soneta smatra se Petrus de Vinea, italijanski pesnik iz XIII veka. Posle toga sonet su negovali mnogi evropski pesnici: Petrarka, Ronsar, Lope de Vega, Šekspir, Milton, Vordsvort, Rilke, Prešern, Dučić i dr. Neki pesnici (Petrarka, Rilke i Prešern) ogledali su se u jednom od najtežih pesničkih poslova, u pravljenju sonetnog venca od petnaest soneta, među kojima soneti od drugog do četrnaestog počinju završnim stihom prethodnog soneta, četrnaesti se završava početnim stihom prvog soneta, a petnaesti (magistrale) se sastoji iz početnih stihova prethodnih četrnaest soneta (stihova koji, ponekad, svojim početnim slovima obrazuju akrostih, tj. kazuju ime osobe kojoj je sonetni venac posvećen).

Glosa je pesma (mahom refleksivna) u kojoj je razvijen moto od četiri stiha. Podeljena je na četiri strofe od po deset stihova. Takve strofe su veoma negovane u španskoj i portugalskoj poeziji (tzv. decime). U glosi se ove strofe završavaju stihovima iz kojih se sastoji moto (prva prvim, druga drugim, treća trećim, četvrta četvrtim). Iz romanske i germanske poezije glosa je prešla i u našu.

Segidilja je stara španska igračka pesma (poznata već u XV veku). Ako je u strofama od četiri stiha, onda su neparni stihovi sedmerci, a parni peterci sa asonancom u poslednjoj reči. Ako je od dve nejednake strofe: od četiri i tri stiha, onda je u drugoj strofi asonanca (ili rima) u neparnim stihovima.

Rondo je francuska pesma, koja se sastoji najmanje od osam, a većinom od dvanaest do četrnaest stihova koji imaju samo dve rime. Početne reči prvog stiha ponavljaju se posle osmog i iza trinaestog i dele pesmu od jedne strofe na dva ili tri dela. Osim u francuskoj, rondo je negovan i u nemačkoj i (malo izmenjen) u engleskoj poeziji. Njemu je vrlo blizak rondel, takođe francuska pesma, od trinaest ili četrnaest stihova, među kojima se prvi i drugi ponavljaju kao sedmi i osmi i kao pretposlednji i poslednji. Iz francuske poezije (gde su ga osobito voleli simbolisti) rondel je prešao u portugalsku poeziju.

Triolet je pesma francuskog porekla, nalik na rondo, iz jedne strofe od osam osmeraca (jampskih ili trohejskih) i samo sa dva slika (od kojih je jedan muški, a drugi ženski). Prvi stih se ponavlja kao četvrti, a prvi i drugi kao sedmi i osmi. To je pesma vesele sadržine, a često i erotične. Bila je naročito omiljena u francuskoj poeziji XVII veka. Otuda je prešla u englesku, nemačku, rusku poeziju.

Francuska balada je – u najvećem broju slučajeva – pesma od četiri strofe i tri rime. Većinom, prve tri strofe imaju po osam stihova, a poslednja (tzv. poruka) četiri stiha, i sve se završavaju jednim istim stihom koji sadrži osnovnu misao pesme. Ovu pesmu proslavio je Vijon.

Vilanel je stara italijanska pastirska i zemljoradnička pesma, prvobitno sa sadržinom iz seoskog života, većinom sastavljena iz četiri strofe od po osam stihova, među kojima se poslednji ili oba poslednja ponavljaju kao refren. U ovom obliku uvedena je u XVI veku u francusku pastoralnu poeziju, ali su joj francuski pesnici toga vremena ubrzo dali drugi oblik u kome će je negovati i francuski pesnici XIX veka i pesnici van Francuske (nemački, ruski). U tom drugom obliku vilanel je, po pravilu, pesma koj čine pet (po izuzetku, i više) strofa od četiri stiha; pesma u kojoj prvi i treći stih prve strofe svaku narednu strofu završavaju naizmenično, a poslednju zajedno; i pesma koja ima samo dve rime, jednu u prvom i poslednjem krugu i drugu u srednjim stihovima svih strofa.

Ritornel je pesma italijanskog porekla, negovana naročito u Francuskoj, a zatim i u drugim zemljama. Sastoji se iz tri do četiri strofe od po tri stiha, među kojima se prvi (obično kraći, čak od jedne reči) rimuje sa trećim, dok je drugi bez rime.

Stramboto je italijanska pesma od osam jedanaesteraca (od tri distiha sa naizmeničnom rimom i od jednog sa uzastopnom rimom). Iz sicilijanske narodne poezije (gde je mahom imao tri distiha) stramboto je u XV veku prešao u pisanu poeziju. Misli se da je ova pesma praoblik soneta, madrigala i stance.

Madrigal su iz usmene (pastirske) poezije preuzeli italijanski liričari XIV veka (Petrarka), ali je određen oblik dobio tek u italijanskoj poeziji XVI veka: tri terceta i dva distiha (sa utvrđenim načinom rimovanja). Iz italijanske poezije madrigal je prešao u francusku, nemačku i dr. Vremenom je izgubio svoj prvobitni, idilični karakter, postao i refleksivna i satirična pesma, a van Italije i pesma koja se ne potčinjava nikakvom zakonu rime i ritma, no svuda je ostao kratka pesma (od dvanaestak stihova) u kojoj je izražena galantna misao, prefinjeno osećanje. U tome vidu madrigal je istovetan sa starim grčkim i Katulovim epigramima.

Stanca je pesma sastavljena iz šest strofa od po šest stihova sa završnom strofom od tri stiha. Stihovi su većinom jampski deseterci ili jedanaesterci bez rime, ali sa utvrđenim rasporedom završnih reči, koje se ponavljaju u svakoj strofi po drugom redu. U prvoj strofi njihov je red – izražen brojevima – ovakav: 1,2,3,4,5,6, u drugoj: 6,1,2,3,4,5, u trećoj: 5,6,1,2,3,4, u četvrtoj: 4,5,6,1,2,3, u petoj: 3,4,5,6,1,2, u šestoj: 2,3,4,5,6,1. Raspored završnih reči iz prve strofe može u sledećih pet strofa da bude i drugačiji, a u poslednjoj strofi (od tri stiha) one su redom ponovljene u sredini i na kraju stihova. Ovu tešku igru reči negovali su provansalski trubaduri, a posle njih razni evropski pesnici iz doba renesanse, baroka, romantizma (Dante, Petrarka, Kamoens).

Kancona je mala italijanska pesma podeljena na jednake strofe, izuzev poslednje, koja je kraća. Broj slogova u stihu je različit, ali kod Italijana preovlađuje jedanaesterac. Rime su raznovrsne. Broj strofa se kreće od pet do deset. One se dele na dva dela: uvodni i osnovni. Ovakav oblik i svečano-uzvišenu sadržinu kanconi su dali italijanski pesnici XIII i XIV veka (Dante i Petrarka), koji su je preuzeli iz severnofrancuske i provansalske ljubavne poezije XII veka. Negovali su je zatim španski pertarkisti, nemački romantičari, Leopoldi, ruski simbolisti.

Gazela je refleksivno-idilična pesma od šest do trideset stihova (uvek parnog broja) sa utvrđenim sistemom rima: jedan slik (katkad jedna reč) se javlja na kraju prvog, drugog i svakog idućeg parnog stiha; drugi slik se javlja na kraju prvog, drugog i svakog idućeg parnog polustiha. Stvorili su je Arapi, a od njih su je preuzeli rani istočni narodi: Persijanci (među kojima s osobitim uspehom Hafis), Indijci, Turci i evropski narodi: Nemci (Gete), Rusi i dr. Isti oblik kao gazela ima kasida (kod Arapa, Persijanaca, Turaka), ali suprotnu sadržinu: dok se u gazeli hvali mir, u kasidi se hvali rat.

Rubaija je persijska refleksivna lirska pesma od četiri stiha, među kojima prvi, drugi i ponekad četvrti imaju istu rimu na kraju (mada se javlja i drugi način rimovanja). Ovom pesmom proslavio se persijski pesnik Omar Hajam. Iz persijske poezije rubaija je prenesena u evropsku, ali tu nije mogla da procveta.

Tanka je japanska pesma od pet neslikovanih stihova, među kojima su prvi i treći peterci, a ostali sedmerci (ukupno 31 slog). Ponikla je u drevnoj usmenoj poeziji, i ušla je u pisanu čim je stvorena (u VII i VIII veku) i zadržala se u njoj do danas. Već u japanskoj srednjevekovnoj (feudalnoj) poeziji tanka se odlikuje i utvrđenom sadržinom (godišnja doba, ljubav, rastanak, putovanja, pozdravi) i utvrđenim pesničkim slikama.

Hoku je japanska pesma od tri stiha, među kojima su prvi i treći peterci, a drugi sedmerac (ukupno 17 slogova). U stvari, to je prvi deo tanke, ali bez utvrđene sadržine i utvrđenih pesničkih slika. Nastao je u XVII i XVIII veku, u uslovima koje su stvorili gradski život i snaženje buržoazije, u širokim narodnim masama (kao humoristična i satirična pesma) i u krugovima inteligencije (kao lirska pesma pretežno o prirodi). Hoku sa vedrom poentom naziva se hajkaj ili hajku.

Pantum (ili pantun) je pesma malajskog porekla, negovana i u engleskoj, ruskoj i naročito francuskoj poeziji (Viktor Igo, Lekont de Lil). Sastoji se iz strofa od četiri stiha sa ukrštenim rimama. Prva dva stiha nemaju nikakve veze među sobom ni sa sledećim stihovima, osim što se sa njima slikuju. Drugi i četvrti stih pojavljuju se kao prvi i treći sledeće strofe, a početni stih kao završni stih pesme.