BALASEVIC, LYRIC

NE VREDI KASNO JE...

Opet sam snio crni procvetali dud,
i nekog dragog što me čeka odnekud...
Ključ skriven iznad dovratka,
još jedan simbol povratka,
suviše toga da bi bilo podudarnost...
Sanovnik s jasnim slovima, lako je to sa snovima...
Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost...

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije...
sve spiskano i stečeno...
Ne vredi, kasno je, ostaje s tobom na vrh Kalvarije
samo neizrečeno...

Sve ređe srećem ljude iz svog plemena,
zamiču redom s one strane vremena...
Senke im tamnije od njih, bez keca pred poslednji štih,
nisam baš znao da im javljam dobre vesti...
Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti,
u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti...

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije...
sve spiskano i stečeno...
Ne vredi, kasno je, ostane s tobom na vrh Kalvarije
Samo neizrečeno...

PRED ZADNJI SNEG

Kad zadnju brazdu zaorem
po tragu senke rodine
procvace zimske ruzice
po prvi put te godine

Naice studen atarom
kao regiment oklopni
i bicu samo mirna vlat
kad okopni

Ja nemam nigdi nikoga
al' moja prica prosta je
stogod ih manje zavoles
manje ti njih nedostaje

I nisam kadar svindlati
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom cu faliti

Znam, duso, obeco sam da te necu pominjati
bogarati i sudbinu proklinjati
u varos se preseliti
orcati i veselit
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga

Kad zadnji cokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana
u bokal bistre plemenke zapasce trunka tamjana

Strahovi mladi umiru
pricu sam kraju priveo
jos onda kada sam
i njih nadziveo

Znam, mila, obeco sam da cu makar
za bestiju
i da cu naci lepsu, bolju i vestiju
nemeskinju, gospodicnu
ni po cemu tebi slicnu
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga

I utom pasce i zadnji sneg
preko svih prvih snegova
a perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova

Spreman je Onaj varati
olovni kantar skovati
al' danas vise ne bih trebo psovati

CIVUTSKI VRT

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti...
I, ko da nema drugih bašti... Di sve pupi i sve šljašti...
Di na miru možeš šeboj i božure krasti...
Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim...
Al morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne činim...

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš...
Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan...
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš...
Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci...
Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci...

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande...
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande...
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče...
Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara...

Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić...
Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para...
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić...
Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli...
Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

KAO RANI MRAZ

Dolmom idu majski svatovi,
nisu moji nego bratovi...
To da je bratas mladi od mene,
vise niko ni ne spomene...

Svi redom pregli bele pegaze,
da durdevak uz put ne gaze...
Tamburasa tri fijakera,
sram ga bilo kogod zakera...

Oprosti mi. Moja rano rana,
oprosti mi, sreco bogomdana...
Bez reci si na basamak stala.
A na moj zivot
ta je tvoja tuga pala...
Kao pokora...Kao rani mraz...

Gledala me jedna ista Ti...
Ja sam jos i mogo pristati...
Al srce...
Ono se ko jare opire...
Retko ko do njega dopire...

Oprosti mi, moja rano rana.
Oprosti mi,
sreco bogom dana...
Pod nebom je
ognjeno i snezno
Al malo sta jos ume
da ubije nezno...
Da ne primetis...
Kao rani mraz...

Poljem idu svatovi,
svatovi su bratovi.
Mlada prava partija,
lepsa neg bogatija.
Poljem zice strucaju,
momci uvis pucaju.
Muzika ne zastaje,
sa dusom se rastaje...

BALKANSKI TANGO

Ovaj zivot je san
mala kuca kraj rampe
snop zuckaste lampe i zalihe tuge
na zalost, ruzan san, cale notorni smuk
keva s daskom za luk
manekeni za jad

Sve je morao sam
prst na orozu lagan
u srcu uragan i skok preko duge
brod, sleper, i sa dvadeset dve
vec je imao sve, nju je video tad

Ref.
Lud sam za tobom, pace
ali lud sam i onako
trazim te od kako za sebe znam
budi moj ortak, mace, nije mi lako
da svu tu silnu lovu razbucam sam

Nesto sam nacuo
da sutra mozda ne postojim
pa bolje da odmah probamo sve
za sitan gros kupi me
razmazi te divlje kupine

Lud sam za tobom
ali ovo jeste vreme ludih
i ja cu za nas osedlati strah
a ti me ljubi do zla
dok ne izgubim dah

A ona seoski krin
nocni bus iz provanse
mis nikakve sanse, tek statista srece
presecen film, cale prosvetni mis
keva izlizan plis, sestra ruzna ko vrag

On je bio njen tip
prve noci u dvosed
pa druge na trosed
a trece, tek trece

Ma nek puknu svi
kad je njen mladi don
spusti pravo na tron
kao visnju na slag

Ref.

Opet los deja vu
jutro mokro ko ribar i profi kalibar
pocinilac neznan
u citulji pune stranice dve
mafija i DB slozno zale za njim

Balkanski tango uvek zavrsi na trotoaru
djavo je kredom upisao bod
a ona lagano niz ulicu staru
trazeci sponzora punog ko brod

Dok klatno tasnice
u ritmu hoda, broji vreme
i dok je merkaju ko svezi but
u beli prah smrvi dan
i mrmlja refren od nekud znan

CELOVECERNJI THE KID

ros'o sam divlji zapad sirom pod nebeskim sesirom,
a to bas nije neki raj:
kaktusi, kojoti, oluje, pa nema vode i struje,
o, kakav zabit kraj...

Al ja sam gonio svog vranca, mada sam dobar ortak s njim,
mor'o sam naci toga stranca da najzad rascistim sa tim:
zasto je slavan i kol'ko je brz, na kraju krajeva,
Celovecernji the Kid.

Od Santa-Fea do Santo-Franciska, i dalje, dokle god dopire vid,
cuje se muzika, larma i vriska gde god je Celovecernji Kid.

Cure visoke a prerija niska, na cudnim mestima ostavlja trag,
od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jase vrag.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jase vrag.

Poput tvrdoglavog Komanca svud sirom bozjeg ranca
jah'o sam za njim.
Sa koje strane pistolj drzi? Ma nije valjda brzi?
O, ne mirim se s tim.

Pros'o sam pravu kataklizmu, sret'o sam grizlije i sljam,
usla mi zvecarka u cizmu, od tad vise cizme ne skidam,
al' samo za njim, gde si - da si, dobro pazi
Celovecernji the Kid.

Od Santa-Fea do Santo-Franciska...

I konacno sam ga stigao na nekoj hacijendi,
izgledao je kao istocnjacki napuderisani dandy,
(pio je neki sumnjivi brandy).

Rekoh mu: "Vadi ga, da vidim kol'ko si dobar!"

On rece: "Opa, malo se cudim ovom gestu,
ja ne vadim nikad na javnom mestu,
mora biti da si me zamenio s nekim".

"Sinko", rece on, "ti resavas sve u prvoj rundi
i ispucas sarzer za par sekundi.
Kod mene je drugo, moj metak putuje dugo..."

Od Santa-Fea do Santo-Franciska...

PLAVA BALADA

E, moj Plavi, bio si malo sirov, al' ipak pravi
Nikad u dilu sa bagrom, nikom u stranu, nikome duzan
Bio si, sve u svemu, dobrom cukom naoruzan.

Sta da pricam, ja danas ne znam nikog ko ti je slican
Spremnog da bez racuna, tacno u podne
Razgrne slabe i kao Geri Kuper sam izadje pred barabe.

Da, tu i tamo, setim se devojke po kojoj se znamo
Cudljivo kisno leto sedamdes' koja, godina Raka
Kad me je skolska ljubav ostavila zbog murjaka.

Davno bilo, otad se sedam mora Dunavom slilo
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve - tri.

I tad su dosli popovi, pa topovi, pa lopovi
I citav svet se izoblicio
Ispuzali su grabljivci, pa lazljivci, snalazljivci
Pa, ko je smeo da te podseca sta si
Dobro se pamti samo prvi u klasi.

Ne znam, Plavi, meni se cinilo da Beograd slavi
Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti, a onda kordon
Pred onom decom, ko pred toboz nekom hordom.

Znas sta sledi, ipak je ona bila nesto sto vredi
Pa, kad se onog jula nismo potukli zbog njene casti
Zar cemo sad zbog ovih ocajnika zeljnih vlasti.

Dok god je ovih frikova sa punom vrecom trikova
Nista sto vredi nece vredeti
Zar stvarno nema nacina pred najezdom prostacina
Pa, ti si skolovan da hapsis taj talog
A ne da pustas da ti izdaju nalog!

Sorry, Plavi, posalje me katkad srce na raport glavi
Od starog drustva nista, neko je puk'o, neko je svirn'o,
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavas mirno

COVEK ZA KOG SE UDALA BUBA ERDELJAN

U Bačkoj Palanci bila je igranka,
ma lažem, ordinarna pijanka.
Svu noć smo brljali. Kako smo starili
sve smo surovije tezgarili.
Posle se kajali, sve šatro čudili,
dokle smo stigli i kraj kojih smo se krokodila budili...

Nešto pre fajronta prišla mi tipčina
sa onim hitlerskim brčićima,
pečatnim prstenom, kravatom labavom,
da časti oduševljen zabavom.
A ja baš nisam fan napadnih pedera
što večno jure konobarice i mirišu na berbere...
Ma, hajde...

Bio sam umoran, rekoh tom paunu:
"Majstore, ja sam u knockdown-u.
Grebem po žicama, tamburam danima,
ubi me dim po restoranima.
Sad vidiš promaju pod ovim šatorom".
On reče: "Čekaj malo, ti si bio dobar s mojom matorom ?!"...
A, tako...

Da, onda sam ga poznao tek. Pa nije čudo, proš'o je vek.
Za tog se dripca udala Buba Erdeljan.

Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Sto nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?

Vol'o bi da znam: bila si kći tatina, ja vucibatina,
blesavko sa senom u kosi.
Uzmi il' ostavi, ko je mog'o da pretpostavi?
Đavo ga nosi...

Tip reče: "Ovde sam s dve fine ženice,
uuu, dve opake raspuštenice!"
Namignu mangupski: "Svi malo šaramo!"
Namignuh i ja, kao, "Naravno".
Seo sam tako s njim i onim guskama,
a on je samo brbljao, o, dal' je poljubi tim usnama?...
Ma ne...

Konobar, što zastajkuješ, dal' i ti možda štrajkuješ?
Daj dečko odmah flašu svirni pa smo mirni!

Proš'o sam sever i jug, širom pa u krug, i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan.

E, vol'o bih da znam: šta ti je trebalo to, moja lepojko,
o bila si dukata vredna.
Što si pustila da te ovaj tu izgustira?
Budalo jedna!

Ej, moji lanski snegovi...

Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Što nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?

Da mi je da znam: proš'o sam sever i jug, širom pa u krug,
i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan...

E, da...

NEKO TO OD GORE VIDI SVE

Stevu Cenejca je ubio grom, nezno, k'o rukom,
na sirokom soru, tu negde pred zoru il' pre.
I niko se nije pitao gde se to nocu skitao
nego su zalili i svece palili svi.

Sa njegovim stricem sam proveo dan, bio je ocajan.
Al' taj matori momak je imao stomak za sve.
Pa rece: "Eto, tudjeg se latio, zato je glavom platio
- zbog zene svog kuma je sisao s uma sasvim".

Al vidis, neko to odgore vidi sve,
povlaci te konce, igra se.

Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo jos pre - sve vide oci sudbine.

Tako, ponekad, te reci mi dodju, k'o jeka,
kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod.
Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima,
pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre.

Al znam da: Neko to odgore vidi sve...

Lomis mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput.
Kad ostanes sama ti nadjes par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i prastam stare dugove
da, mozda se varam, al' sto da se staram o tom.

Kad uvek neko to odgore vidi sve...

BLUES MUTNE VODE

Svašta se rodi u mutnoj vodi,
lukava mrena i glupavi smuđ,
karaš i bandar, lopov i džandar
i ribe što žive na račun tuđ.

Malene one većih se klone,
ne paziš i već te nema za tren.
Gde god da beže stignu u mreže,
neko se rodi da postane plen.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
A budem i ja i smuvan i varan,
pa svakom se desi da ispadne šaran,
to je bar rutinska stvar.

Ko život vodi u mutnoj vodi
mora sve trikove dobro da zna,
u mutnoj vodi, što mnogim godi
posebno onim sa vrha i dna.

Svi znaju svrhu, štuka na vrhu,
tu su da kvare i naprave lom,
a dole na dnu, sudbinu jadnu,
mnogima rešava nekakav som.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
Ja pevam svoj blues u srcu dubine
i držim se pretežno zlatne sredine,
to je bar rutinska stvar, rutinska stvar.

Na šta se svodi život u vodi?
Pa eto, grabljivci imaju vlast.
Grgeč je glupan, ali je krupan,
pa male ribice guta u slast.

U dane gadne, kad voda padne,
plašljive ribe ne vrede ni groš,
naiđu krize, drukčije grize,
i samo najbolji plivaju još.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
Ja pevam svoj blues u vrtlogu gluvom
i pitam se šta rade ribe na suvom,
a to je bar rutinska stvar.

NAPOSLETKU

Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledećem bregu...
Okopniće moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...

Razbiću gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tečem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošić što se teško pribada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

Ređaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slične u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomična...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obična...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

OGNJENA

Mesec je mlad zaljuljao grad
Na lahoru mrak prosusio lak
Po bastama su prve Nocne Frajle nikle
Veceras dodaj malo kremena u stikle
I odigraj cool... Potpuno cool

Obrati paznju na bas... U ritmu je spas
I kad nadjes svoj gruv i na kisi si suv
Nacini svaki korak ovom istom strascu
I pregazices more na tom hodocascu
Ako ostanes cool... Sasvim cool

Sve ima svoje... I vatra i led
U kap se spoje... I cemer i med
Sve ima svoje... Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh

Malecka... Ponoc zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... Suza pecka
Al' šta bi s gundjalom ko ja?
Ti samo odigraj cool

Noc je ko neki druid smuckala fluid
I vazduh sladunja k'o mosorinska dunja
U tebi nocas uzbudjeno srndac drsce
Nemir cerge koja stigne na raskrsce
Odradi to cool... Strogo cool

Sve ima svoje... Kad mrzne i vri
Kad menja boje... Kad vene i zri
Sve ima svoje... Pocetak i kraj
Tame postoje da bi prizvale sjaj

Malecka... Ponoc zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... Suza pecka
Al' šta bi s gundjalom ko ja?
Ti samo odigraj cool

NA BOGOJAVLJENSKU NOC

Na Bogojavljensku noć...
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokače
U prednjoj sobi mog baće...
Čudo je navike moć...
Kao pod zastavom, društvo se sastalo, pod istom ikonom za dugim švapskim astalom
Što pamti svadbe i daće...
Uglavnom gostujem kod kuće, al moju narav pamte tu...
Brbljaju svašta pred svanuće...
Al čak ni pripiti, ni da pomenu nju...

Na Bogojavljensku Noć...
Pobožne pesmice, sveće i kresnice, i uvek metu odveć onih glupih grožđica u česnice...
Al to je tako, i amin...
Strašna je prošlosti moć...
Prate me duhovi, ko gladni vukovi...
A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi...
Još jutros gurnut u kamin...
Ruža je pupila na mrazu...
I, što bi rekao moj kum: vuče te đavo na tu stazu,
A ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum...

Nikad ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam...
Ukrstim politru i noć... I na taj krst se, tu i tamo, prikivam...
Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče...
Al ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče...
Sem, katkad, Nje...

Na Bogojavljensku Noć...
Vašar starudija...
Banda sa studija...
Profesor ruskog, Šveroš, Doktor, Paor i Opštinski Sudija...
I svi smo na "Pomoz' Bože"...
Silna je ljubavi moć...
U jutra besana još dođe nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama...
Al' to je sve što mi može...

NE VOLIM JANUAR

Ne volim januar
i bele zimske gradove

U svakom snegu
vidim iste tragove
tragove malih stopa
broj trideset i ko zna
kako polako odlaze

Vise ne prolazim
ulicom Dositejevom
i nemam pojma
kad neko pita gde je to

Tih dvesta sest koraka
duzinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao

Nisam te nikad cuvao
nisam te nikada mazio, pazio
tvoju sam ljubav gazio
svemu smisljao broj

Nisam te nikad stedeo
i nisam umeo stati i ostati
sta ce od mene postati
mali andjele moj

Ne gledam filmove
iz ranih sedamdesetih
dosta je suza
i rastanaka nesretnih

Ko takve stvari snima
bas cudnog sveta ima
tako se lako rasplacu

GALICIJA

Pred zoru je sa njine strane obicno muk
pod velom magle zvecka osmi kozacki puk
i svu noc mi inje kamuflira sinjel
uz polegli brest

U inat cu i ovo pismo poslati
znam, ime i adresa nisu poznati
dok tikvan-postar ne skonta
ko to ceka sa fronta, kakvu dobru vest

I tek da znas, ovo na slici je
naoko pitomi pejsaz Galicije
al' mira ni cas, sve zivo pali na nas
fotograf jedini metkove spara

Oberst kao lud olovo rasipa
fotograf jedva katkad okine sa nasipa
na nadosloj Visli se soldati stisli
i svima su nam pomisli, daleko

U sumrak je sa njine strane obicno zal
zatuzi adjinokaja k'o ranjeni zdral
al' postane krotka kad drmne je votka
onako na belo

Pod mojom sapkom lavovi se baskare
u snu mi pletes beli sal za maskare
sva se pobrka predja kad te obgrlim s' ledja
kao violoncelo

I tek da znas, mesec u zici je
zvone na vecernje zvona Galicije
i neka mi to ne uzme nebo za zlo
al' ti si jedino cemu se molim

Brinucu vec ja, nemoj ti brinuti
ma, da sam 'teo, vec sam sto put mog'o ginuti
dok otice Visla, natraske, van smisla
i krecu jata pokisla, daleko

NEDOSTAJE MI NASA LJUBAV MILA

Na jastuku... Bdim na ponoænoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne meseèev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha veèno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minðuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapuæem da te noæas ruski volim...
Šta su reèi... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja æud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomraèilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znaèilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko Carobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lièni Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

POSLEDNJA NEVESTA

Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...

Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...

Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...

PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je dosla iz provincije,
strpavsi u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
trazili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promasaje koji tiste,
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim vecnog decaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reci bi sve pokvarile,
samo se cutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

POSVADJANA PESMA

Sa katedrale tri puta lupilo
dosta se zvezdica na misu skupilo
plocnik k'o potocic, posrebren,
krivudav

Zar su se ulice ponovo smanjile
a senke brestova utanjile
ili ja to nisam predugo prosao tuda

Rasipam korake, k'o pijan dinare
od micurinove do detelinare
nemir me vuce njoj svojim tankim
vlaknom

Mozda se upravo malo odljutila
mozda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom
jaknom

A mesec pojma nema,
matora lola drema
jutros je lumpov'o po kini
dok se sa sobom borim da tacno
izgovorim
tu tesku stranu rec - izvini

Ona me voli, znam, ok, ne suvise
al' taman dovoljno da krisom uzdise
kada me traceri ubace u semu

Skripucu oblaci pod njenim nogama
ne da se ludica tvrdoglava
stavise, pise udzbenik na istu temu

Samo je vetar sretan, vrti se k'o
baletan
u svojoj sivoj pelerini
dok moje misli traze kako se ono po
naski kaze
ta teska strana rec - IZVINI

Boze, Boze, di bas ja, od svih sretnih Cigana,
da se rodim bas kad zadremas?
Da me ne blagoslovis... Nikad ni ne oslovis...
Dok za nekim... Makarkakvim... Vasar raspremas?

Dvaes'cetir dinara duzan sam kod mlinara...
Kod kovaca ne smem svracati...
Juri me ducandzija... Svicka za mnom kamdzija...
Jedva imam svirce placati...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Jos kad onda svirci nagare... Sve cu dati, sve cu propiti...
Samo necu moje malo magare... S belegom na levoj kopiti...
Niko mene ne zna slusati... Ko moj verni drugar usati...
Za mnom ici i sanjariti... A ne kvariti....

Boze, Boze, di bas ja od svih spretnih Cigana,
naspram zvezda da se zagubim?
Dok sam konje pojio, Vrag je drum prespojio...
On je teo da se u nju, Belu, zaljubim...
Samo ako ista znam,onda znam da budem sam...
Tu sam isti na mog ujaka...
Lula i kabanica... Britva i brojanica...
Prijatelja ko u kurjaka...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
Pa kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Di je da je, neka je... Samo nek daleka je...
Da je duze trajalo, ne bi valjalo...

Boze, Boze, di bas ja od svih gresnih Cigana,
da padnem na sitnim gresima?
Ne das mi je videti? I to od ruke ide ti...
Mora da je besposleno na nebesima?

Sticu sutra do mraka do komsijskog oblaka...
Pod njim cu se opet roditi...
Nisi ti na nebu sam... Bogova je povazdan...
S nekim cu se vec nagoditi...

Za mnom cika... Za mnom potraga... A preda mnom put za Dovraga...
Bar da mi je ficok rakije... Tu bi moglo da se sakrije...
A kad svirci nagare... Zadnji gros cu propiti...
Ali ne dam magare... S belegom na levoj kopiti...
Kog sad ljubi, sanjiva... Kad se dan razdanjiva...
Kom sad zamke postavlja... Kog li nocas ostavlja?