MIROSLAV, MIKA ANTIC

Malo smo previse porasli...evo Mike Anticca...nek vam on kaze...



Nepovratna pesma

1.

Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.

Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.

2.

Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep
i trag.

Sta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za čim može
da se pati.
To je ono čemu možeš
srce dati.

Al' ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati

I ostati.

3.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

4.

Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
vec kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?

Sve su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

.

Carolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

BESMRTNA PESMA


https://www.youtube.com/watch?v=18rsmEG0Rm4

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

NIGDE TOLIKO LJUDI
KAO U JEDNOM COVEKU.

NIGDE TOLIKO DRUKCIJEG
KAO U ISTIM STVARIMA.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antić

mreža

I
vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas
dvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu. da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.


II
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda. otkrio
sam to slučajno.
ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.
ni naučeno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja budućnost ne slutim. to ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.



III
ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

................
XIX

veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti....

carobna pesma

vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama

mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do kumove slame

dve, tri, pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja

i jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,

sto je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde

ekspres za sever


mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.

Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostariš.

Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.

Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto sto mi je dalo znak da odem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.


Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar sve to ne liči na slobodu?



Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega sto izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.

Eto, to je moj život i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Iz knjige "Hodajući na rukama" M.Antić

пустиња

све чешће ми се догађа да око себе запажам
обиље нечег половичног чему се одаје почаст

обиље несигурног, прикривеног и крњег,
а тако уваженог

можда пренагло растем
а можда пренагло расте овај свет
око мене и губи осећање праведности и образа

нешто није у реду

рецимо: видим почетак
сви около се диве
а мени нешто засмета
осећам, треба другачије

препознам старост новог
јаловост захукталог
препознам где се мешају
великодушности и похлепа
и бесловесност и сложеност,
и сарадња и изазов, и давање и крађа

избришем све рукавом и све поново започнем

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj mogućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo- sem čoveka.


...Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem...


Nasloni glavu na moje rame i oslušni.Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao yvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.


...Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati...


...Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja...


...I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.


...Stići će samo onaj, koji ide.



iz zbirke „Horoskop“
Miroslav Antić

epilog

vodopad ima bradu kao grof l.n.tolstoj

to se
u stvari
jutro po sebi peni i razapinje dugu

ja sam priznao jednoj zeni
da je zivot nesto prosto u meni,
- a nije bas tako prosto

ja sam mislio da cu ici pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu

nasli su me posle lutanja
srozanog od vriska do saputanja

prošao je oktobar

medju nogama drveca
polako zaudara na vlagu i krv

ulica poslednji put kisne na sirovom suncu

sedite malo kraj mene kao kraj groba

minut poste za moje preminulo najrumenije doba

sedite malo kraj mene
vidite: opet sam dobar

iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

proletele su ogromne zlatne kocije
kroz naše utrnule oci,
- a mi ih sacuvali nismo

nesto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
gorko od smeha i slatko do plača

dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpodjici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgicno
kao sto pisu senilni penzionisani admirali
preziveloj posadi sa potopljenog razaraca

gospodjice,
kazacu,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo

ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše

i sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije samarao drvored
i po oknu se pleo

gospodjice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasosem,
to sto sam odjednom sed ne znaci da sam beo

ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna

jedina si bila sita od ono
malo mojih noktiju i dlanova

voleo bih da tvoji buduci sinovi naslede boju moga glasa
i kceri nose moju tugu u prslucicima od svile

voleo bih da sacuvas moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneses moje oci kroz tisinu tudjih ociju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tudje aprile

kada bi prostori ovako umeli da vole - kao ja,
vec bi postali beskonacnost

kad bi vreme ovako umelo da voli - kao ja
vec bi se pretvorilo u vecnost

kad bi zemlja ovako umela da voli - kao ja,
vec bi odavno bila zvezda

(tako zamisljam nebo)
m.antic

kmezava pesma

u ovoj ulici i prolece je osedelo
i sve je nekako i namrsteno i starije.
sad vidim da je, u stvari, jedino vredelo
detinjstvo bezbrizno i sarene lagarije

al' odavno smo pojeli secerleme
pobegle senke...jurnjave...kikot pticiji...
zvonici matori kaslju pozutelo vreme
niz drvorede sto vise nisu niciji.

mnogo je blesavo sto smo ovako umorni,
sto dane odrasle i krpimo i paramo
i ne umemo ko nekad od srca, bezazleno
budni da sanjamo i sebe najlepse varamo.

decaci, molim vas, lazhite kol'ko god umete,
jer jednom kad se starost u dusu zarije
bice vam jasno da od svega razumete
samo te davne skupocene lagarije