MIROSLAV, MIKA ANTIC

Prorocanstvo

Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.

DRUGA STRANA VETRA

14.

Ako se zadesish zarobljen,
Sam,
A do slobode ti je stalo,
Ako te urame u gvozdeni ram
I navuku ti na glavu am,
- pretvori sebe u ogledalo.

Shta mogu?
Neznosti da ti ne daju.
Shta mogu?
Vazduha da ti ne daju.
Ali ako zazmurish malo,
Videcesh: svi se tebi predaju.
Lepote se u tebi ogledaju,
Chudesa se u tebi ogledaju.

U zlatnom staklu tvoje samoce
Onaj ko shaku sunca ishte,
Onaj ko pregrsht topline hoce,
Naci ce spokoj i utochishte.

SAPUTNICI

Znam : sve se nece na isti osmeh svesti.
Znam : nece svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
Crni trag povratnika
I bele stope begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru
Tegleci svako svoju drukchiju veru.

Pa I mi tako
jedan uz drugog,
nemo,
po istoj cesti vuchemo zivote I dane.

I uporedo,
Rame uz rame,
Idemo.
I jedan drugog nikad ne prestizemo.

I trpimo se koliko god umemo
I lagacemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo
Tim istim putem na dve suprotne strane.

Obzorja

Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.

Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.

Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.

I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.

I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.

Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.

Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.

Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.

I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.

Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.

Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.

U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.

I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

SVE BOJE SVETA

Cudan je ovaj svet u meni
kad se od lisca zazeleni
ili poplavi kao svila
od decje kose i pticjih krila.

Cudan je ovaj svet u meni
kad sve pozuti i porumeni.

Van mene dosta boja zivi.
Van mene katkad sve i posivi,
ili se smraci
i naoblaci.

Dobro je zato sto postoje
i ove moje lepse boje.

I neki osmeh suncan i plah
I vetar necujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni bukti sto vatrometa
nekakvog sarenijeg i lepseg sveta.

Ponekad zelim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa zutom travom,
i moje zuto sa noci plavom,
i moje plavo sa rekom snenom...

Jedino cuvam ono zeleno
za neke oci sto nisu moje,
ali iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oci i druge boje.

MART


kad mi dodje da idem,
mnogo moram da idem.
Nije vazno kuda cu.
Nije vazno dokle cu.
Doslo mi je da idem
i ja idem kao lud

UNUTRA U MENE.

Vetar mi je gudalo,
Ja sam violina.
vetar svira na meni
u "E"zicu kad placem,
u "E"zicu kad pevam,
u "E"zicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu zicu
osim "E"

UNUTRA U MENE.

za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad mi dodje da idem,
strasno moram da idem.

Nije vazno kuda cu.
nije vazno zasto cu.

Krv se sva u zeravicu pretvori.
nebo dlanom poravnava puteve.
Siroko me kise zaobilaze.
Obuva mi sunce zute cipele.
Kad mi tako strasno mnogo dodje
samo idem,idem kao lud

VECNOST

SA RECI KOJE SMO DO VECERAS NAMERNO UPOTREBLJAVALI NAIVNO,LJUSTI SE MEKA POZLATA DETINJSTVA KAO BOJA SA OLOVNIH VOJNIKA,KAO STANIOL SA NOVOGODISNJIH SECERLEMA I PRAH SA LEPTIROVIH KRILA...
NAJVISE BOLI U ZGLOBOVIMA KAD RECI POCNU DA RASTU BRZE OD NAS.RECI SU NESTO NAJKRHKIJE NA SVETU.NEZNIJE MOZDA I OD SAME TISINE.NASLONI SVOJE VREME NA MOJE.DUZE CE VECNOST VREDETI KAD SMO ZAJEDNO.

MOJ TATA I MOJA MAMA
NIKADA NISU IMALI
SEDAM,DESET,JEDANAEST,
ILI TRINAEST GODINA.
ONI SU ODMAH ROĐENI
NAMRŠTENI I NERVOZNI,
SA BEZBROJ OTUŽNIH SVAĐA
I SITNIH PREBACIVANJA.
ONI SU,ČIM SU PROHODALI,
POČELI DA SE SAPLIĆU.
I ČIM SU PROGLEDALI,
ODMAH SU BILI KRATKOVIDI.
ZATO POSMATRAJU ŽIVOT
OČIMA ROĐAKA,SUSEDA,
OČIMA DNEVNIH LISTOVA,
OČIMA VESTI NA RADIJU,
OČIMA TUĐIH NAVIKA
I TUĐIH OBIČAJA.
OČIMA TUĐE PAMETI.
M.Antić

Kada mi nedostaješ
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...

Кад некога у пролазу питаш: како си,
ти то себе провераваш и себе питаш.
Научи се да умеш да уплашиш свој страх,
уместо страх да тебе плаши.
Научи се да умеш да заболиш свој бол,
уместо да он тебе боли.
Научи се да умеш да водиш своје путеве,
уместо путеви тебе да воде.
И научи да умеш да оживиш свој живот,
уместо да он тебе живи.
Јер њему је свеједно
да ли нас има или нема
и да ли, уопште,
и мислимо да мислимо...
М.Антић

"Ова љубав је станица.
Буновна чекаоница
у којој нема времена
ни да досади,
ни да заболи.

Једва ћу стићи пре одласка
да се у твојој коси умијем,
горак и ломан.

Хтео бих толико тога да ти кажем,
а не умем,
не умем ништа беље сад,
кад се воли
последњи пут уочи бродолома."

Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu bude rođeno u tvom znaku.
M. Antić

Ako vam mnogo puta kazem da vas volim



ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta

Cak i kad su najsrecniji,
ja vidim kako su nesrecni.
Valjda im zato i oprastam.

Jedino nikada necu
umeti da se najezim
kad se rukuju mlitavo.
Ko se mlitavo rukuje,
znaci da mlitavo misli
i mlitavo vekuje.

I necu im oprostiti
sto su potrosili godine
a nisu doznali zasto su
dosli na ovaj svet.

ZIVETI ne znaci: biti.
Desiti se. Postojati.

ZIVETI znaci: NAZIVETI !!!

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad tuge,
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad,
nego na beton sa kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio,
nije sve belo, što liči na belo.

Peroni katkad plaču kišom,
sat i koferi ...
Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu.
Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.
Sad smo drugačiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo, sto liči na belo.

Sićušna mrva detinjstva

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al' neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.


Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

Ko teče uzvodno...

Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana
oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
uzbuđenju, dostojanstvu i naklonosti. Sređen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
ali sa finim osećanjem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Ponovo i ponovo u krug...


Ne razumem se ja
u mudrost kamenja što miruje,
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogrešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta.

Možda i u kockicama
uzidanim u drumove
živi neki nemir,
neprestan
i dug.

Ali, šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

NAJDIVNIJI GRAD

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

Sedmi amanet ptici


Dođjite, mahnuo sam
siđite da vas poljubim u znak žalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako već mrtva ptica
najveća tuga koju sam ikada okusio
dođite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....


Mika Antic

POBRKALI SMO SNOVE

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.