MIROSLAV, MIKA ANTIC

Odluka


Zivot je sve nesto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
Odmah se drukcije i lepse sanja.
I kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis.
Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati
da volis bolje, da volis jace.
Ne da se vadis.
Ne da se tesis.
Vec da se istinski do neba smesis.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se svaki put iz pocetka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budes snazniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje.

aorist

ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo

uplaseno sam pijan
i prazan
i sam

ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena

nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam

i dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena

2.
dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju

duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova

letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva

tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu

3.

nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar

glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje

4.

sine moj, i ja letim

kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim

mozda to znaci uci
u unutrasnjost tisine

mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo

5.

ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave

i tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis

biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja

ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude

6.

zato bezim od kuce

nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa

u bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim

lebdim nad samim sobom
tako zamisljam nebo

7.

onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci

ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila

otvaram vrata i ulazim
ne u svet, vec u sebe

i ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem

9.

i dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

pocetak pocetka je svuda
kraj kraja je u nama
/.......

molitva

poslusaj me, Boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car
ni ciganin.

pretvori me u jedno veliko drvo.
sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

nacve od mene da naprave.

sto godina u meni testo da mese.
od leba sav da se raspadnem.

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...

Možda je bio maj, juli ili avgust
kao sada,
možda je bio ponedeljak, sreda ili petak...
veče ili noć...
ne pamtim više...
ni boje majice koju je tog dana nosio
ne sećam se
ni frizure, ni reči, ni glasa...
samo pamtim taj pogled kojim me voleo...

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti.

...Kada mi nedostajes

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...

Žmurke


Postoji nešto brže i od same mogucnosti da se
čovek sporazume sa svojom mislju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve skolske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tudje kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to dogadja zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko
otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti...

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav...

..Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.