GORAN TADIC

Mogao sam se skrušeno, na hlebu i vodi,

mimoilaziti sa iskušenjima,

biti posmatrač, a ne učesnik,

biti čitalac stranica života, a ne njihov osrednji pisac.

Umesto nemira, blagost bi mi dušu hranila,

spokojno bih prihvatio sve što mi je suđeno,

pa i sam sud, koji zaseda prilikom svakog porođaja.



Mogao sam da se ne čudim čudima u grudima,

da ih ne pravim, već rušim, kako bih postao bezlično bolji od sebe.

Mogao sam plesti paučinu po željama i steći mudrost,

na kojoj bi mi zavideli ovakvi poput mene.



Mogao sam verovati postojećim putevima,

ne krčiti koliko je potrebno da se uspravno prođe kroz nedođiju.

Mogao sam biti bilo čiji istomišljenik, saputnik,

ali bih tada, ljubavi moja, prošao pokraj tebe ravnodušno,

kao pokraj svih drugih čudesnih lepota.

OVO ZATO NEMA SVOJE ZASTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,

al’ neću dok te ne zagrlim.

Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.

Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,

višak dana, višak noći, a ni jedan život.

Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.

Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća

(ne veliko, već prazno).



Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.

Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom zauvek:

zato što te volim

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?

To je samo otisak duše na papiru.

Možeš ga gužvati, paliti, brisati,

al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.



Moraš sebi krv isisati,

kožu izvrnuti, to boli, dabome.

Pa, da li je teško pesmu napisati?

Nije teško, kad imaš kome.

Najrođenija

Izvini, opet ja. Neću dugo...

Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,

taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,

da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,

da odahneš i kad me se setiš

da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.

Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe

da ne znam šta je najbolje za mene

i da moram da živim ovo najgore, kad ono...

Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,

kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima

i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.

Nije to ono što želim da je.

To je neka neizlečiva boleština duše.

Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.



Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.

Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.

Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,

pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,

tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.

Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam

lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.

Probudim se, a ne znam da li sam spavao,

zaspim, a ne znam da li sam bio budan.

Dobro sam, kasno je za bolje.



Svi moji datumi nose tvoje ime.

Pogledom crtam kalendar

sa tristašezdesetpet zaokruženih kvadratića,

u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka

upisujem dvadesetšesti avgust,

u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.

Jedino sam na tvoj rođendan srećan što sam rođen.

U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,

pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,

veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,

a najradije bi iskočilo od nestrpljenja

da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),

da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,

al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.

Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš

i što mi ne brani da te...

Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,

uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Poklonu se u zube ne gleda,

a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,

umotana u šuškavog i šašavog mene,

priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:

“Baš to sam oduvek želela da imam”.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,

jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.

I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.

Moje su želje neprimereno raskošne,

iz straha da nešto ne propustim,

pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,

nedajbože, postane ružan.

Ne bih to sebi oprostio,

kao što već sada ne mogu sebi oprostiti

što neću sve tvoje rođendane slaviti,

iz opravdanog razloga.



Pitam se da li ćeš nekog dvadesetšestog avgusta, po mom kalendaru,

svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju

i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor

u znak zahvalnosti na lepim željama.

Od radosti što si me u mraku prepoznala,

na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,

da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,

koju sam nehotice propustio za tebe da poželim

i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Živi lepše no što za tebe živim.

Živi lepše no što te volim.

Živi kao da voliš što te volim,

a meni šta dâ Bog,

mada mi od Njega ništa ne treba,

kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne

i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,

jer mi se čini da dišeš svaku moju reč

i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.

Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".

Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.



Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,

al' nikom da ne kažem.

Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim

i tražiš da obećam da neću umreti prvi.



Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,

pa želim da ti pregrizem bretele

i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,

kao ne mogu da se setim kako se zovu,

a ja sam im imena dao.



Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana

da ćeš se udati za pesnika,

imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.

Skineš zamagljene naočare

i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.



Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,

pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.

To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...



Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.

Razmazujem mastilo, gužvam hartiju

i svako slovo zvuči kao psovka,

jer ne znam koje nebo da molim

da ne prizna obećanje

da neću umreti prvi.

Da smo drugari

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.



Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.



Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.



Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.



Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

Dobro jutro

Traćiš noći kao da su dani,

niti si šta sanjala, niti sam te ljubio.

Kako dobrom jutru da se nadaš,

kad ti nisam dobar bio

da zakrpiš sa mnom noć?



Šta ćeš danas sanjati,

kad me noćas nisi slušala?

Čekaćeš da smrkne, negde oko podne,

kad potrošiš sitniš dana

i glasno opsovati svoju ludu glavu

što nije dozvolila srcu da luduje.

Znam koliko je sati..

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,

kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,

kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,

kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima

i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.



Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,

kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,

kad razmišljam da ponovo propušim...

Gluva pesma

Ne možeš da mi nedostaješ.

Nema smisla.

Nije pošteno prema onima

što mi nedostaju čitavog života.



Svako ume da odsvira jedan ton.

Ko ima dar da ga prepozna, čuje orkestar.

Koliko violina u mom potkožju...

Krila su za gluve neletače.



Ne možeš da mi nedostaješ.

Ne smeš.

Boli kad pauci vrebaju leptire.



Osamdesetosam dirki klavira

i mnogo anđela za zvuk harfe,

al’ gluva je soba bez tvog tona.

Nema simfonije bez oboe.

Ostaćemo gluvi oboje.

Potrazi me

Potraži me kad nežnost ponovo bude u modi,

kad shvatiš da je žena jača kada prizna slabost,

kad shvatiš da muškarcu treba žena da bi bio vitez,

da bi je srcem, a ne ponosom, načinio princezom,

kad shvatiš da nismo drugarice,

kad shvatiš da sam poput ostalih,

ako mi ne dopustiš da budem poseban.



Potraži me kad postaneš sebi najvažnija,

a ipak shvatiš da ne možeš sve sama,

kada ti postane važna ova nevažna nežnost,

kad sva ramena ovog sveta napuste tvoj obraz,

kad postigneš sve što si zacrtala sebi,

pa ti postane važno da postaneš žena

i postane ti važno da postanem muškarac.



Ne traži me, samo se vrati.

Ja iz tebe nemam kud.

Žena nije žena celom svetu,

već onom kom dozvoli da bude muškarac,

a muški je želeti postati vitez,

koji će srcem od žene načiniti princezu,

ako mu dopusti i ako dopusti sebi.

Nemoj da mi nedostajes

Nemoj da mi nedostaješ.

Zabavi se nečim.

Nađi prijatelje na Fejsu,

gledaj španske serije i prenos iz Skupštine,

nabavi papagaja i uči ga da govori haiku,

posadi bonsai i čekaj da naraste,

treniraj tekvondo, idi na fitnes, folklor, balet.

Radi prekovremeno, čekaj u redu

za biometrijsku ličnu kartu,

organizuj kućnu prezentaciju

usisivača, kozmetike, plastike.

Napravi veliko spremanje,

idi kod svojih da te nerviraju,

pravi plan za letovanje 2018.

Napravi kućnu rasprodaju

(od zarađenih para idi u šoping),

udaj se, pa se razvedi,

piši autobiografiju, pesme,

uči da sviraš gitaru,

idi u kuću Velikog Brata

samo nemoj da mi nedostaješ.

Dosadiće ti, pa ćeš morati da mi se javiš.

Falinka

Gledam te i mislim –

neće biti da su to njene oči

(ne smem da pomislim

šta bi bilo kad bi’ gled’o niže).

Mislio sam da si nakinđurena,

k’o one što moraju da se kinđure,

a nisi, taman si previše lepa za mene,

pa skraćeno kažem da si prelepa.

Čim sam te ugled’o, odma’ si mi bila

nekako najlepša na svim svetovima,

u čijem sam stvaranju učestvov’o

i nekako si mi, k’o krpelj, za srce prirasla,

al’ sam se ponad’o da imaš mrvu pameti

i da ćeš kasti: “Šta će mi ovaj, vid’ kaki je”.

Sa drugim delom mog’o bi’ se složiti,

al’ lično mislim da bi’ ti mog’o biti od koristi

po pitanju odgovora na ljubavno pitanje.

Ne bi’ da se mešam u unutrašnje stvari,

al’ malo je čudno kako si dosad mogla bez mene.

Ne bi’ ni da se falim, al’ koju god da pitaš

svaka će za mene kasti da boljeg nije imala

i da ni ti od mene boljeg nećeš naći.

Ja ti lepo kaz’o: “Izvin’te, ja Vas volem”,

a ti meni: “Morate odležati, da se na zlo ne da”.

Mustra si ti meni, kobajagi, ne mariš,

a ustvari nećeš da se vidi da mariš.

Iskren da budem, to me i brine.

Kako možeš da trpiš moje stihove boje meda,

vrcane u ritmu kloparanja neregistrovanog srca?

Nisi ti baš sasvim čista, čim ti je lepo

u društvu, jedva preživelog, pesnika.

Hajde, ponovi šta sam govorio

o praporcima na mojim nezauzdanim rečima,

o ruzmarinu u naručju tvojih drugarica

i haljini od heklanih pahulja, za slučaj da bude leto

kad pristaneš da me trpiš čitavog života?

Badava ‘ladim jezik, kad ništa ne slušaš.

Samo trepćeš u ritmu sitnih slatkih laži,

koje izmislim, da ne bi shvatila da si u bajci,

pa da mi se, nedajbože, prepadneš i pobegneš,

a ja ostanem žaba do prve rode,

pa posle bude - džaba ti žaba.

Tvoje je da me nećeš, moje da te nateram da ‘oćeš,

a ne ovako, da budemo pasent, što je redak slučaj.

Jedno je pisati ljubavne pesme, a drugo živeti ih.

Nisam navik’o da me neka vole.

Kažu one meni – ti si meni to i to, al’ nije to to.

Ja ne znam šta je ljubav, al’ znam šta ljubav nije.

Dosad je uvek bilo da nije, pa me brine šta ako ovo jeste.

‘Ajde, ti si pametna, pa kaži da l’ jeste, il’ nije.

Vol’o bi’ da jeste, al’ šta ako nije?

Il’ ako jeste, pa neko, nedajbože, pod voz skoči,

il’ popije otrova, il’ ode u politiku,

pa ovaj što je ost’o normalan poludi od žalosti,

il’ dalekobilo počne pesme pisati, a ne ume?

Tačno sam znao da imaš neku falinku.

Da si bar gadna, pa da mi ne trebaš,

il’ da se opametiš, pa da ti ne trebam,

nego ovako, k’o da se volemo,

k’o da je ovo prava ljubav

i to baš sad kad sam rešio

da za mene ljubavi nema,

da mi niko ne treba,

da volem da umrem,

a ti me teraš da ne budem svoj, već tvoj.

Kako da ne budem tvoj kad nisam svoj

otkad sam video tvoje oči,

za koje još uvek sumnjam da nisu tvoje,

prelepo, glupavo moje?

Ne podsecaj me na nju


Ne podsećaj me na nju,

nemaš prava da provališ u grudi,

da premeštaš srce i druge sitnice,

kako ti se hoće.

Neka ostane sve kako je ostavila,

pre no što me živog zaključala

u tamnicu mojih grudi.



Ne podsećaj me na nju,

ne smej se kao ona,

ne gledaj me kao ona,

ne govori reči koje je govorila,

ne priželjkuj me na način na koji me želela,

ne maštaj kao ona, ne daj mi da maštam kao ja,

ne puštaj korenje, boleće kada te jutro isčupa.



Ne podsećaj me na nju, greh je.

Zavoleću te kao nju,

a obećao sam da je nikad više neću voleti.

Ne podsećaj me na nju, strah me da si ona.

UMEM TAKO LEPO DA TE VOLIM


Umem tako lepo da te volim,

al’ čim se pojaviš, sve pokvariš.

Jeste da te volim još više,

al’ šanse su mi manje.

Do tebe je, ne umeš da se ponašaš.



Treba da trepćeš brže nego inače,

onako zagonetno, al’ da se zna odgovor,

da se smeješ kao da prvi put čuješ vic

koji za tebe čitav dan uvežbavam,

da kažeš: “Imaš nešto na trepavici”

(kažem: “Suza, šta bi drugo bilo”,

čudiš se: “Zašto bi ti oko suzilo”,

“Zbog alergije na radost, nije naviklo”),

pa pirneš, da oduvaš detalj sa trepavice,

ako ne ide, onda sa dva prsta skineš,

al’ ti ostane i trepavica među prstima,

pa zamišljamo želju, mada je svejedno

kome će se ostvariti, ista je.

Treba prva da se setiš da treba da se ljubimo

(za kasnije ne brini, to je moja briga),

pa kad se opustiš da priznaš

da si čitav dan mislila na mene,

ma, šta čitav dan – čitav život!



Šta vredi kad ne umeš.

Zar je teško zapamtiti da treba

da spustiš glavu na moje rame,

da pitaš da l’ me žulja,

kažem: “Ma, kakvi”, a ruka mi utrnula?

I šta bi ti falilo kad si sa mnom da ti ništa ne fali?

E, tupavo moje, sve te moram učiti,

kad nije imao ko da te uči.

Za početak, obraduj se kad me vidiš

i ništa ne diraj, da opet nešto ne pokvariš.

Hteo sam samo da kazem da imas lep osmeh


Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

ali ne umem više ni sa rečima, ni sa osmesima,

zbunih se, kao da gubim nevinost

i nespretno pokvarih veličanstven trenutak.



Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

da bez njega ne bih mogao ni da živim, ni da umrem,

jer tvoj mi je osmeh po meri, taman od oka do oka.

Odjednom je sve što vidim nasmejano i lepo kao ti.

Život bez tvog osmeha ne bi imao smisla,

još manje bi imalo smisla umreti, a tebe ne sresti.



Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

al’ srce brže od jezika, već ono zna da si najlepša, najbolja,

da nemaš nikog kome bi tvoj osmeh bio ovako lep

i ko je spreman da se ovog časa zaljubi u tebe, ako treba,

a treba, jer uvek treba da je neko zaljubljen u tebe,

na prvi pogled i prvi osmeh.

Bolje da to budem ja, nego neko ko će prvom prilikom

pokleknuti pred drugim pogledom i drugim osmehom

i zauvek zamrznuti tvoje začuđene usne bez osmeha.



Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

al’ brbljivo srce odmah istrtlja sve što mi nije na umu

i što mi nikada neće pasti na pamet, jer nemam je

otkad sam ugledao liniju života na tvom licu,

koja mi je promenila i produžila život

Prepoznam te


Prepoznam te na Štrandu, dok iza tamnih naočara

proveravaš da li pratim svaki tvoj pokret,

prepoznam te dok laganim korakom prilaziš “šestici”,

koja jedino tebe strpljivo čeka, na stanici kod “Bazara”,

prepoznam te kad izađeš iz butika

da vidiš da li na dnevnom svetlu

haljina koja ti se sviđa ide uz tvoj ten,

prepoznam te dok biciklom

pretičeš kolonu automobila na semaforu, kod pozorišta,

prepoznam te kada, držeći sandale u ruci,

trčiš preko Trga Slobode po letnjem pljusku,

prepoznam te u mraku moje žmureće sobe,

kada kažeš: “Ja ću do zida, tako sam navikla”,

prepoznam te dok objašnjavaš policajcu

da je kod Futoške pijace dozvoljeno pretrčavati Bulevar,

samo što on to ne zna, jer je od skora na službi u našoj varoši,

prepoznam te kada namerno u Sinagogi sedneš ispred mene,

pa ne slušamo koncert ni ti ni ja,

prepoznam te kada se, silazeći u Pothodnik,

praviš da me nisi prepoznala,

prepoznam te kada voziš rolere na keju,

kada u dunavskom Parku hraniš labudove,

kada probaš švapski sir na limanskoj pijaci,

kada se sa gostima iz druge varoši

slikaš kod sata na petrovaradinskoj Tvrđavi,

kada greješ dlanove fišekom sa pečenim kestenom,

kada u vreme novogodišnjih praznika

kupuješ sitnice na Spensu,

kada u Kameničkom parku igraš badminton,

dok tvoji peku prvomajski roštilj,

kada odeš na more, pa grad opusti,

a ja nešto ne mogu da zaspim, pa, kao slučajno,

pogledam u nebo, baš kada ga tvoj trag zapara.

Prepoznam te u mirisu vruće cipovke

i zvuku harmonike, koji se razleže Zmaj Jovinom.

Prepoznam te uglavnom u svim ukusima

i ponekom izuzetnom dodiru,

poput dodira sunčevih zraka na Fruškoj Gori,

kroz ogolele grane, negde u martu.

Prepoznam te kada prođeš ulicom Laze Telečkog,

tek da bi pokazala ko je najlepši u varoši,

pa ti milo što sam te i ja vid’o,

a slučajno sam se zatek’o u tom sokaku.

Prepoznam te dok šetaš kera po limanskom Parku,

prepoznam te na Detelinari, kod “Pilota”

na Telepu, u nekoj od poprečnih ulica

što izlaze na Subotičku, ili Vršačku,

na Grbavici, kod “Piroš čizme”,

na celom Novom Naselju i celom Satelitu,

Podbari, Salajci, svuda te ima...



Znam ja da to nisi ti,

ali te ipak nekako prepoznam.

Mjesec i mesec


Na isti način volim mjesec i mesec,

jer osjećanja i osećanja su isto.

Svet je lep jedino kada je svijet lijep.

Kada se gleda u zvezde i zvijezde

ima ih barem duplo više,

pa je duši lepše i ljepše dok bira

na kojoj će se nastaniti.

Sitne duše,

koje od bogova ne vide Boga,

nek’ budu srećne i sretne

ako nađu mesto za stajanje.

Moj Bog možda ne postoji,

njihov možda postoji.

Nije isto.

Bezi!


Ne prilazi! Beži!

Skakući po tuđem životu,

minsko polje nije za igru.

Beži, za tvoje dobro.

Beži, za moje samodanijegore,

kao da gore može biti.

Beži, ko god da si!

Kada kažem da mi se ne živi,

to, nažalost, znači da živim.

Neznost je uvek najbolji nacin da se prezivi


Kada vidiš dete da najtužnije suze lije,

znaj da plače zbog nepravde, ili poniženja.

Čestitom čoveku ponos je vrlina,

koja bi poganima, da je imaju,

bila samo prepreka do cilja.

Nekom urođena vrlina,

nekom urođena mana.



Za ovo ne postoje suze.

Urlao bih, vrištao, besneo, psovao, proklinjao,

cepao, kidao, razbijao, ali to ne bih bio ja.

Pobogu, dokle ću ja da budem ja?



Uvek si tu kad mi je teško.

Pažljivo biram nove reči

za svaku poru na tvojoj koži,

a moje se misli, kao kameleon,

u tvojoj blizini stope sa tobom

i poprime boje tvojih boja.

Kako da zahvalim, čime da ti se odužim

za bezgraničnu vernost mojoj mašti?

Sirot sam, imam samo ljubav.

Šta bi sa njom i kad bi se pojavila?



Nikad ti ne kažem šta me muči,

nije to tema za tvoja krhka ramena.

Nikad mi više u maštu ne bi došla,

kada bi saznala da ne umem

da se borim sa gorima od sebe.



Anđele moj, da mi nije tebe, živeo bih u Paklu.

Ne drhtim, hoću, pa neću da te dotaknem.

Ne znam šta mi je, možda se stidim što znaš šta mi je.

Uzalud pokušavam da obuzdam želju za dodirom,

pa ti se čini da drhtim, kao dečak...

Rekli smo da nećemo teške teme kada si uz mene.



Sve si mi lepša, kao da ti moja ljubav nije naudila.

Nešto bih ti rekao, ali ne znam šta.

Znam da ima veze sa geografijom naših dodira,

istorijom naših susreta, pravopisom naših uzdaha,

zbirom trenutaka u kojima smo bili oduzeti...

Setiću se, imaćeš šta da čuješ,

kad mi se jezik, sledeći put, razveže...

Cekas


Dok čekaš da nestaneš, ili makar da odeš,

plačnim osmehom ljubazno se zahvališ na pažnji,

koja ti je ukazana tokom mrvice tvog života.

Čekaš da čuješ da li ćeš reći nešto mudro za kraj,

nešto što će ostaviti snažan utisak na dva slaba srca

i dugo nakon njihovog rastanka i nestanka odzvanjati

šupljinama u vašim grudima i glavama.

Čekaš da vidiš koliko te ima u pogledu, koji ostavljaš

kao da nemaš ništa s njim, kao da nije tvoj,

čekaš da vidiš hoće li nešto kapnuti i iz tvoje duše

i zamutiti tvoj pogled na, do maločas tvoj, pogled.

Čekaš da osetiš da li još uvek nešto osećaš,

da daš tome ime, epitaf svojoj duši.

Čekaš da se srušiš, kad već ne možeš da se pomeriš.

Čekaš da neko naiđe i pita: “Šta vas dvoje?”

Čekaš da se setiš zbog čega se rastajete.

Čekaš da zaboraviš nezaboravne trenutke,

čekaš da prođe još jedan nezaboravan trenutak.

Čekaš da vidiš da li je moguće da ćeš otići.

Čekaš da joj dosadi da čeka.

Čekaš da te zagrli (bez obaveze, ljudski je).

Čekaš da prizna da nikad nije bila toliko voljena.

Čekaš da se neko od vas dvoje predomisli,

ali tako da se ne odreknete ponosa.

Čekaš da prođe smak sveta, koji je u toku.

Čekaš reklame (ponadaš se da si u filmu).

Čekaš da vidiš koliko ćeš izdržati da čekaš.

Čekaš, jer nikad više nećeš ovako čekati.

Čekaš...

Ne grmi


Ne plaši se, ne grmi.

Sreo se oblak iz tvog

sa oblakom iz mog oka,

bljesnuo pogled na svet i na život,

srce zatutnjalo, pa te uplašilo,

a htelo da te obraduje

i da se pohvali kako, tako maleno,

ima snage da pretumba zvezde,

pa neke, za koje niko ne zna,

mojim životom promene tvoj život.

Pred san


Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?

Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.

Svake noći, pre no što sklopim oči,

sklopim ruke na grudi (nikad se ne zna),

kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”

(nemam snage da dokazujem nedokazanima

razliku između čoveka i čoveka).



Život je bio brži od mene,

potrošio me pre no što sam ga potrošio,

pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,

kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.

Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.

Srećom, imam tebe kraj sebe.

Srećom, nema nikog da vidi da te nema.

Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.

Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.

Što me manje ima, sve mi više fališ.

Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?

Umeo sam da te volim,

ali nisi umela da budeš voljena.

Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.



Ponekad, pre no što sklopim oči,

dok sklapam ruke na grudima,

naljutim se na tebe, što više ne postojiš,

mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.

Lepoto moja


Progledah kada te ugledah

i istog časa oslepeh,

da ne bih drugom ženom

sliku koju pamtim ružio.

Lepotom si mi grudi,

poput ruskih tenora pokidala.

Neka si, od toga se ne brani,

to je privilegija.

Gledam te dok žmurim, pitam se

u šta gledaju oni što te ne vide.

Šta im je lepo, čemu se dive?



Muškarci pamte slike, žene reči.

Pamti me po neizgovorenim,

zastalim na mestu sa kog si ih,

da sam bio neskroman,

usnama mogla preuzeti,

a ja ću pamtiti sliku,

koju, osim mene,

niko nije i neće videti,

dok je mene

da je pod kapcima čuvam.

Eto tebi besmrtnosti,

lepoto moja.

Okrenes glavu na drugu stranu



Okreneš glavu na drugu stranu,

kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima,

najradije bi pobegla iz prošlosti,

al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.

Nečeg se stidiš, ja ne,

ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,

svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,

osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,

onako kako je najbolje umeo.



Još uvek želim da ti je bolje nego meni

i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,

što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,

da bolje ne može biti.

Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,

biće ga sve manje, nestašica je ljudi.



Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,

nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:

“valjda se neko i za mene rodio”,

a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro

i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.



Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,

okreneš glavu na drugu stranu,

da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,

da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.

Okreneš glavu na drugu stranu,

kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

Divota i prokletstvo


Bolje da me nema,

nego što me ovako ima,

al’ neka me još malo

da umirem za tobom

i da se boljem nadam.

Nisam te, valjda, zaslužio,

a ipak ćeš se kraj goreg od mene

pitati šta nam je falilo

da ne falimo jedno drugom.

Možda nisam za tebe rođen,

ali za tebe živim i umreću istog časa

kad prestanem da te volim.

Kakva divota i prokletstvo – živeću večno.