GORAN TADIC

Tragac

Tražim po sebi reči o tebi.

Izgovorene su i zapisane

na drugom mestu, u drugom vremenu.

Trajale su i bile važne jednako

koliko traju i koliko su važne

reči iz dnevne štampe.

Nisam ih tako zamišljao.

Trebale su biti snažnije i važnije

od prećutanih reči za kojima tragam,

u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.

Izgovoriće ih i zapisati

darovitiji od mene oratori i pisci,

zatečeni na pravom mestu, u pravo vreme.

To su moje reči, ko god ih potpisao.

Rođen sam da tragam za njima,

ništa drugo ne umem.

Ja sam tragač, njuškalo,

zaduženo za traženje preplašenih reči,

napuštenih od oca i majke,

šćućurenih u jalovom meni,

prepuštenih na milost i nemilost

onih koji će ih izgovoriti i zapisati.

Moje su, ali ne umem da ih nađem.

Umem samo da tragam za njima.

Tu su, rastu iz duše kao nokti,

grebu, skupljaju crnilo pod sebe,

dok se ne pokidaju one, ili duša.

Šta ću, moje su, pa trpim,

kad nisam sposoban

da ih tražim po tvojoj koži.

Na njoj sam bez njih ostao,

na njoj su ostale bez mene.

Dok bude padao moj poslednji i prvi sneg

Znaćeš šta ti je činiti, kada ti

nekog novembra, neke godine,

prva pahulja donese vest o meni,

koju ćeš prva i jedina čuti.

Utoplićeš se, hrabro izaći na ulicu,

kao na scenu, na kojoj te niko,

osim mene, neće gledati

i uzviknuti: “Život je lep”.

Znaćeš koliko duboko moraš uzdahnuti,

da bi se pomirila sa sudbinom i sa mnom.

Osmehnućeš se, kao da sam postigao uspeh

i najzad biti ponosna što sam tvoje čedo.



Znaćeš kojim delom srca treba da se raduješ

mojoj konačnoj pobedi nad sobom

i nećeš dopustiti tužnoj strani srca da te savlada,

pre no što obaviš ritualni ples pod pahuljama.



Bićeš mi lepa devojčica, lepša no ikada,

razdragana, puna života, svog i mog.

Pitaćeš se da li je prikladno

u času primopredaje života

biti toliko detinjast

i jesu li pahulje vredne tolike radosti,

ali “jednom se živi”, viknućeš u nebo.

Kako ko, mila moja.

Neki od nas, dvaput.

Tvoj pogled

Ono što si kod mene zavolela, pretvorilo se u moje mane,

koje nekom drugom dobro pristaju i daju mu šarm,

a mene stavljaju na mesto gde mi je mesto.

Ja onakav i ja ovakav ne ličimo.

Promenio me tvoj pogled na mene,

zamenio za ovo bezvredno i neupotrebljivo.

Pa, dobro, nismo svi sposobni da volimo zauvek.

Pozar


Morali smo spasavati golu kožu,

zamalo zahvaćenu požarom u kom smo se zatekli.

Da smo ostali, od nas ništa ne bi ostalo, kao što i nije.

Ovako smo bar uspeli da sačuvamo gole živote.

Šta smo mi tu mogli?

Dugo smo nemo posmatrali

kako sve što smo stekli nestaje u plamenu,

jecali, žalili za dragim sitnicama.

Molila si: “Učini nešto”, a ja sam dolivao ulje,

znajući da se ništa ne može spasiti

i da je bolje da što pre izgori,

kad ne može večno da traje.

Napustila si zgarište, žaleći se na smrad,

a ja sam ostao da čeprkam po pepelu,

da skupljam, samo meni vredne i važne,

nekim čudom preživele, nagorele sitnice,

eksponate za muzej naše izgorele ljubavi.

Uci me da ne pisem


Uči me da dišem, lagano, korak po korak.

Udahni mi život, neka potisne iz mene

ustajali, poluuplakani pogled na život.

Ne mogu više da te zamišljam,

hoću da te udišem punim plućima,

hoću da mi sobom ispuniš oči

i da mi golicaš kožu, a ne maštu.



Učini mi dušu vidljivom,

kada je ružom sa svojih usana obojiš,

da najzad vidim kakvo je to čudo,

kad tako majušno čitavog čoveka sruši.

Ne mogu više da podnesem da boliš,

nauči me da te volim, onako kako želiš.

Nateraj ovo što je u meni,

umesto iz pera, da izađe iz mene.

Poluzivo i ranjeno na tvom dlanu


Zatekneš na putu nešto poluživo, ranjeno,

srce ti se u isto vreme sklupča i raduje,

sagneš se do zemlje, a kao da si nebo dosegnuo,

kad osetiš na dlanu puls preplašenog srca.

Ne znaš kako i čime, ali siguran si

da ćete izlečiti jedno drugo.



Zavoliš to poluživo i ranjeno,

shvatiš da moraš da živiš,

kad si već oživeo,

jer ne smeš dopustiti

da čitav tvoj svet

izdahne na tvom dlanu.



Živiš u ritmu otkucaja malenog srca.

Odjednom si razdragan,

odjednom voliš život, čak i svoj,

odjednom veruješ da ljubav čini čuda,

kad vidiš da je poluživo oživelo i ozdravilo,

zahvaljujući oblogu od tvog dlana.



Poveruješ da nije sramota biti srećan,

al’ ne smeš, radi uroka, da se raduješ previše.

Boriš se sa srcem, malo ga guraš,

malo vučeš za rukav da prikoči.

Postaneš važan, jer niko drugi

ne ume da čuva život na tvom dlanu.



Dođe čas kad shvatiš da si tužan,

jer živo i zdravo, željno slobode, tuguje.

Toliko ga voliš da moraš da ga pustiš.

Ispružiš dlan, priželjkujući da istog časa ode,

da te ni ne pogleda malenim okicama,

koje su postale tvoj pogled na život,

al’ kao za inat, neće.

Pomisliš, ostaće, pa ti se srce zbuni,

jer ne zna više za koga kuca.

Da možeš, dreknuo bi: “Idi!”,

da možeš, molio bi: “Ostani”.

Znaš da od tebe ništa ne zavisi,

čekaš da vidiš šta će život preduzeti,

a on čuči na dlanu, kao da mu trebaš,

kao da mu je lepo, kao da te voli.

Idi!

Ostani...

Idi!

Ostani...

Ode!



Putuješ, poluživ, ranjen.

Ne znaš dokle ćeš stići,

više se i ne pitaš.

Jedini odgovor, koji te zanima,

je onaj na jedino pitanje, koje postavljaš:

“Šta li je sa onim životom,

koji sam, na kratko, imao u svojim rukama?”

Trebaces mi u starosti

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,

jer ne znam gde su mi naočare,

da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.

Tako bi ti i srce još uvek tražio,

da nije bilo mene

da kažem da je na svom mestu”.



Trebaćeš mi u starosti,

da te se sa radošću sećamo,

umesto da te se sećam sa tugom.



Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem

kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,

da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,

jer si mi lepša no ikada.



Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo

kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,

da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.



Trebaćeš mi u starosti,

da ne dopustiš da ostarimo.



Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:

“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.



Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš

što tvrdim da doktori nemaju pojma

i ne pijem lekove,

jer si ti najbolji lek za moje srce.



Trebaćeš mi u starosti,

da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:

“Strpi se, gori si od deteta”.



Trebaćeš mi u starosti,

kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.



Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:

“Nije ti valjda opet do toga?”,

a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.



Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,

a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.



Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,

da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.



Trebaćeš mi u starosti,

da te volim

i kada me starost napusti.

Pokusavam sebe da se setim

Uzalud pokušavam sebe da se setim.

Kasno sam se setio da pokušam.

Trebao sam misliti na sebe dok nisam bio sâm.

Zapravo, koliko se sećam, oduvek sam sâm,

ali se ne sećam kako sam uspevao

da se, bez borbe, izborim sa samoćom.



Želim, više no ikad,

da se setim sebe,

mada, kao ni sada,

ne bih znao šta bih sa sobom.

Samo me, iz puke radoznalosti,

zanima da li bih se prepoznao

i pored toga što ne ličim na sebe.



Pamtim nevidljivo – dušu i osećanja,

ali ni njih ne bih prepoznao,

nakon tolikog vremena.

Samo ih se sećam.

Sebe ni toliko.

Dajem primer onima,

koji bi da me pamte.

Dobro vece dobri covece!

Vidim, još uvek si dobar.

Još se nisi opametio?

To nije dobro.

Brineš me.

Dobro znaš o čemu pričam.



Ima dobrih ljudi, jedan manje – više,

ali ne, gospodin više voli da je dobar,

nego da mu dobro bude.

Šta imaš od toga?

Pa, gori od tebe važe za dobre.



Tvoja dobra dela toliko su mala,

da ne postoji ime za njih,

niti će ih se neko sećati.

Kratko ćeš biti pamćen -

“Bio je dobar čovek”...

Istorija je gadljiva

na dobre ljude i dobra dela.



Jesi li voljen, dobri čoveče?

Dobar si ženama,

samo zato što si dobar,

a znaš i sâm da im to nije dovoljno.

Samo prave paštetu od tvog srca.



Kako si, dobri čoveče?

Nikada nisi odgovorio da si dobro.

Tebe je stid da budeš dobro.

Tvoje dobro nalazi se kod onih

kojima je stalo da im bude dobro.

I da im ga nisi dao,

ima onih koji bi ga oteli.

Bilo bi ti ovako kako ti je,

ali ne bi bio dobar čovek.

Koga je briga?



Vidim, umoran si.

Znam, dobrota iscrpljuje.

Hajde odmori, beži od sebe.

Mnogo je manje onih kojima si dobar,

nego što misliš.

Niko ti u lice ne bi rekao da si loš,

a to je kao da si dobar.

Čak su i pogani nekom dobri.

Živi i onaj što niti je dobar,

niti je čovek.

Dobrota je nevidljiva

i neće spasiti svet.

Laku noć, nevidljivi!

Dobra ti noć, dobri čoveče!

Samo ti sanjaj, samo sanjaj...

Da se ja pitam

Da se ja pitam, ovog bih te časa pomilovao

i zauvek oslobodio svoje želje.

Ne zaslužuješ da budeš taoc moje nade,

kog ni za šta na svetu ne bih razmenio,

ali, da mogu, ovog bih te časa oslobodio.

Ništa lepo nemaš od moje neumerene želje

da ti pružim bilo šta prelepo i prenežno,

bilo šta što bi te navelo da poveruješ u moju ljubav.

Da ne boli, ni sâm više u nju ne bih verovao.

Da se ja pitam, ne bih dozvolio da nas ovoliko muči.

Ne mogu se, mila, naterati da te ne volim,

kao što se ti ne možeš naterati da me voliš.

Ne zna se kome je teže da izgovori ovo što oseća.

Moje bi te reči, kada bi im poverovala, bolele,

jednako kao što me boli to što bi,

kada bi progovorila,

rekla da nemaš šta da kažeš.

Ništa dobro od mene nemaš, osim ljubavi,

a kome je ljubav dobro donela?

Da se ja pitam, ovog bi časa postala nevoljena,

bilo bi kao da me nema

i sve bi bilo kao što je bilo dok me nije bilo.

Maštala bi da postojim, ne baš ovakav,

ali sličan meni onakvom, kakav sam bio,

kada sam se, ugledavši te, rodio.

Da sam se ja pitao, pre bih sebi srce izčupao,

nego što bih mu dozvolio da tvoje izčupa.

Da sam se ja pitao, ne bih dopustio da se ti pitaš.

Ti si se pitala i odgovorila: Da”.

Dosadice ti neznost

Dosadiće ti nežnost, jer se od nje ne živi,

al’ ja ću se čitavog života boriti sa tobom za tebe,

ovakvu, kakva si, ulepšanu za makar jednu nežnost.

Neću dopustiti da bilo šta moje ogrubi, čak ni zubi,

jer neko nas mora negovati, da se ne pretvorimo

u perut svega što jesmo i što smo bili.

Neću dopustiti da rđa sa rđavih ljudi

zahvati moju čeličnu želju

da budeš željna nežnosti,

al’ da je ne ostaneš željna,

jer imaš mene.



Krišom ću te gledati nežno,

kada se posvađamo,

krišom pomilovati tvoje čizme

i staviti grančicu lavande

u postavu tvog kaputa

(protiv moljaca i protiv uroka).

Dopustiću da me pobediš u tabliću

i reći da baš volim

kada je jelo preslano i “malo rešije”.

“Ma, šta kažeš” reći ću na nešto

što misliš da treba da znam,

a ne zanima me ni najmanje.



Paziću da ne primetiš da me boli koža,

kada tvoj dodir, zbog obaveza, izostane.

Paziću da neopaženo prođe svaki moj infarkt,

nastao od pomisli da bih mogao ostati bez tebe.

Paziću da slučajno ne primetiš

da pazim na tebe kad nismo zajedno.



Šaputaću improvizovane stihove dok spavaš,

sa željom da sanjaš baš to što je u njima

i čitave noći goreti od nestrpljenja

da mi, kad svane, kažeš da priđem bliže,

da mi pokažeš šta si sanjala,

a ja se smušeno prepustim,

jer, kao, ne znam o čemu se radi.



Uzdržaću se da, nakon poljupca,

ne kažem da ne pamtim kada si me poljubila

(ne bih li izmamio još jedan)

i zarad očuvanja tvoje želje za nežnošću,

ostaću željan svih poljubaca između dva jubilarna,

al’ sanjaću te nežno, najnežnije, kao što te sanjam sada,

da ti bude nežno, al’ da ne znaš, jer bi ti dosadilo,

pa bi na javi rekla da se od nežnosti ne živi

i ja bih te ostao željan, kao što sam sada.

Mene je lako zaboraviti

Mene je lako zaboraviti.

Nastaviš gde sam stao,

tu i tamo se osvrneš,

da vidiš šta je od mene ostalo.

Znam, najteži trenutak je

kada od mene vidiš tačku.

Ima neke simbolike u meni,

ali već sledeći osvrt

ne pokazuje ni toliko

i donosi olakšanje.

“Za čime se osvrćeš?”

“Pa, bio je tamo...”

“Ko?”

“Niko.”

Vidiš? Lako je.

Os sa mnom?


Oš sa mnom?

Neš?

A šnjim oš?

Što neš sa mnom, pa pošljen šnjim?

Ako te voli, čekaće te.

Neš sa mnom?

Dobro, ja nikog ne čekam.

Neš sa mnom?

Što?

Kako ne znaš?

Ti baš ne znaš šta neš?

Dva, tri minuta

Ljuta si na sebe,

jer ti nedostajem, prznice mala.

Nedostajem i sebi

otkad smo sazvežđe podelili,

pa svako gazduje svojom samoćom.

Budalo jedna, nemaš pojma

koliko te volim, ovako budalast.

I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja

da lepo popričaju sa tobom kada te nema,

ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju

da usklade korak sa tobom, nevidljivom.

Žao mi što nisi tu,

da vidiš kako je lepo sa tobom.



Ja samo mislim da nisi tu,

zato i ne volim da mislim,

jer znam da si tu.

Ne marim što svet misli

da pričam sâm sa sobom.

Nije do mene, već do sveta.

Nema svet oko za tebe.

Ne bih da uvredim nekog,

al’ nije ti svet dorastao.

Svet zanima imaš li miraz i čija si,

a meni jedino važno što si moja.



Neće biti da nisi tu.

Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,

a ostalo natenane, pa dokle doguram.

Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.

Jedino ako sam se pokvario,

pa ne umem, k’o što umem, da te volim.

Sve mi liči da umem, kao prvog dana.

Evo, mogu ti prepričati srce,

ako imaš dva – tri milenijuma vremena.

Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,

veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.



Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,

dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.

Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,

posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.



Baš se radujem što mi dosađuješ.

Odavno bi otišla,

da ti nije lepo kod mene.

Svako voli da se ušuška u toplo,

da lenčari i bude mažen,

da sluša pesmu za laku noć

i bajku za dobro jutro.



Di si pošla, skitaro jedna?

Na prvom ćošku bi se setila

da si nešto zaboravila,

pa bi se brže – bolje vratila,

dok mi se srce ne ohladi

(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).

Ne bi ti umela o sebi da brineš,

k’o što brinem ja,

zato je bolje da budeš tu gde nisi,

da svi vide to što samo oni ne vide.



Je l’ ti smeta što te volim?

Znam da i bez mene imaš biga preko glave,

al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.

Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,

da vidimo kako bi nam bilo bez mene.



Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,

dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.

Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.

Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Umorno drvo

Rodilo suvo lišće ove jeseni.

Iz godine u godinu, sve ga je više.

Što je drvo starije, jesen je žuća.

Nekom umornom stablu

lišće je jedini rod, plod i porod,

po kom ga i iz daleka prepoznaju,

a kakvo je zapravo bilo i kako je živelo

videće se tek po godovima na panju.

Kraj procesa

Kada te, iznošenjem

nepotvrđenih dokaza protiv sebe,

oslobodim krivice za ljubav iz nehata

i time okončam najvažniji proces

u svojoj novijoj, ujedno poslednjoj, istoriji,

kada se nezainteresovana porota raziđe,

kad ostanem oči u oči sa ogledalom,

usnama ću te, kao završnu reč,

izneti iz sebe i osloboditi.

Unikat

Gospođice, imam za Vas savršen primerak srca.

Pravi raritet (doduše i antikvitet).

Pogledajte, filigranski rad, vanserijski.

Ne, nije oštećeno, čini Vam se zbog svetla.

Znate, dugo ga nikom nisam pokazivao,

pa je dobilo tu prefinjenu patinu,

ali lako ćete postići visoki sjaj.



Moram da kažem da se radi

o veoma kvalitetnom primerku.

Na stendbaj režimu, radi na sedamdeset,

a kada se koristi, dostiže neverovatnih

stopedeset otkucaja u minuti,

u određenim situacijama čak i dvesta, ali...

Da ne mislite da preterujem,

u to ćete se sami uveriti...



Izrađeno je od najkvalitetnijeg materijala,

meko je k’o duša.

Pipnite. Šta sam Vam rekao?

Morate ga probati.

Slobodno probajte, bez obaveze.

Mmmmm... Pre-le-po!

Kao saliveno!

Kao da je skrojeno za Vas.

Savršeno Vam pristaje uz sve.

Izvolite ogledalo.

Pogledajte te prelepe oči,

te užarene obraze

taj nekontrolisani osmeh,

kosa Vam je sjajna i lepršava,

koža kao saten,

(mogu da zamislim kakva je tek na dodir).

Ma, nemam reči, jednostavno, blistate.



Zaboga, opustite se.

Mislim, ja Vas razumem,

niste navikli na ovako nešto.

Malo ko može, u današnje vreme,

da priušti sebi ovakvo srce.

Dosad ste koristili konfekcijska, zar ne?

Pa da, sad razumem Vašu nedoumicu.



Iskreno, dobijao sam primamljive ponude,

ali čuvao sam ga za posebnu osobu.

Čim sam Vas ugledao, znao sam da ste to Vi.

Evo, koristite ga neko vreme,

pa ako Vam ne odgovara,

slobodno vratite,

samo pazite da se ne ošteti.

Znate, osetljivo je,

ali ako pažljivo sa njim postupate,

može Vam trajati večno.

Siguran sam da ćete biti zadovoljni.

Ne, nije na prodaju, dogovorićemo se.

Spavaj Andjele

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.

Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.

Spavaj, kao da me nikada nisi srela.

Neke brige će nestati, nekih ćeš se rešiti

time što ću ih preuzeti na sebe.



Dok spavamo, nema nas,

osim u tuđim snovima.

Kao duhovi lutamo nevinim mislima

onih kojima nedostajemo,

vežbamo za život, nakon života.



Nemoj da sanjaš,

potreban ti je odmor.

Sklupčaj se u položaj fetusa.

Moj će ti dlan biti prostran i udoban,

drugim ću te pomilovati i pokriti.

Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.

Pa da, tako se čuva biser.



Ne sanjaj, samo spavaj.

Snovi su kao san, ali noću

nemaš kontrolu nad njima.



San je kao film –

ništa nije tužno,

al’ ipak te rasplače

kadar, ili scena sa likom,

koji liči na lik iz života.

Uglavnom se sanjaju premijere,

ponekad repriza filma,

ponekad repriza života,

al’ ne možeš nikog da pitaš:

“Jesi li gledao onaj film?”

niti da prepričaš,

jer san treba videti i doživeti.

Neke je teško preživeti.



San je kao život, zato spavaj.

Budi spokojna.

Zaboravi da su nam se srca zamerila.

Ništa strašno, samo se nisu razumela.

Dobro znaš da ljubav

nema nikakve veze sa mnom.

Znaš mene - simuliram zubobolju,

da imam opravdanje za dlan na obrazu.

Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim

da je nešto od toga tvoje,

da me duša ne boli kao šupalj zub.

Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.

Taman posla da me sanjaš,

pa da ti sutra čitav dan nedostajem.



Posuću po tebi, kao bebi puder,

najnežnije nežnosti,

mirisaćeš na život,

koji sam kratko sa tobom živeo.

Biće ti kao na oblaku,

kao u nečijem snu, naprimer, mom.

Bićeš spokojna, mila.

Zar mi treba više od toga?

Neću ti smetati, ja ovo tek onako...

Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

238. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi

Sanjao sam, mila, da sam zaspao

nad 239. pokušajem da napišem

poslednju pesmu o tebi.

Zgužvala me hartija,

pa sam pod mesečevim zrakom,

ličio na koru drveta.

Gledam tako u snu sebe,

pa se pitam zar sam to ja.

Obično svetlo, običan ja,

a čudne senke stvaramo.

Učini mi se da ni u snu ne dišem,

zagledam se i vidim

da su senke oko mene polužive,

pa kažem: “Ko bi rek’o, živ je? Mrda!”



Ružno mi je bilo da sebe sanjam.

Htedoh da prekinem,

al’ ne pita se sanjar koliko san traje.

Ništa se ne dešava, samo spavam u snu.

Kad bih bar video da li i u njemu sanjam.

Možda sanjam da sanjam kako sanjam da sanjam...?

Nema nade da doznam šta sanjam,

osim jedva pomične kore drveta,

kraj uramljenog Meseca.



Osluškujem...

Priželjkujem da se petlovi oglase

i najave skori izlazak iz bilo kog sna -

mog, ili onog što sanjam da sanjam,

a ne znam ni da li sanjam.

Iznenada, začuje se prenežno šuštanje satena,

trgnu se senke kraj uramljenog Meseca

i plavičasta soba mog sna,

žućkastom svetlošću me oživi

i prikaže sa tvojom rukom na mom ramenu.

“Zaspao si”, kažeš.

Postiđeno skrivam pogled,

da te ne uplašim suzama,

a ti mi se, zabrinuto, unosiš u lice:

“Šta se dogodilo, mili?”

“Sanjao sam da te nikad više neću sanjati”.

Talenat

za probni let iznad tvoje kože,

a to je tek uvertira našem remek delu.

Usne su mi talentovane za istraživanje

granice izdržljivosti tvojih nervnih završetaka

i iznošenje dokaza da si lepša od lepote koju gledam,

a srce talentovano da od srca napravi Srce.

Talentovan sam da slobodno vreme

ljubavlju pretvorim u vreme slobodnih.

Ovog časa, oslobađam te

svih obaveza prema obavezama.

Uključi mozak.

Tako, sad ga isključi.

Shvatila si da je ova čarolija neshvatljiva.



Veruj mi, iste smo vere i iste želje,

ali su moji bezbožnički prsti

bezobrazno talentovani za radoznalost.

Dokazaću da je svaki delić tebe,

pre mog dodira, bio nevin

i da će postati čedniji za milion nežnosti,

koje ćeš osećati dok si živa.

Otkriću ti tajnu sa dve brave,

jedan ključ tebi, jedan meni.

Pssst, ne ovde, pred svima!



Već od moje želje, koža ti je posatenila.

Zamisli u šta će se pretvoriti sve što je pod njom,

kada je još većom željom dotaknem,

pa sklizneš niz moje neshvatljivo neuhvatljive dlanove,

priželjkujući da čvrsto stegnem i ne ispuštam

oblinu linije tvog života, zatečenu na mom dlanu.



Ovo je tek početak Raja, idemo do kraja.

Ne plaši se kada bljesne.

Nećeš oslepeti, progledaćeš.



Izdrži me i zubima podrži moje rame,

dok demonstriram talenat

da te izludim kada se pojavim na bis,

pa te uhvati grč u stopalima dok ti ljubim vrat,

a zubi trnu dok ti ljubim stopala

i hrabrim te da budeš bezobrazno mirna.



Prikovaću ti pogled za nebo,

tog časa razapeto na tavanici, iznad tvog lica,

talentom da te nečujnim šapatom nagovorim

da kao nikad do sada uzdahneš

i shvatiš da život počinje tek kada ostaneš bez daha.



Obliću te kao znoj, želećeš da me upiješ do poslednje kapi

i da me zauvek smestiš tamo gde mi je oduvek mesto.



Za sve me Bog stvorio,

ali moj najveći talenat je sposobnost

da te navedem da otkriješ svoj talenat,

najpre sebi, a zatim meni.

Odustajem



Bdenje duše nad sobom nema smisla.

Više je nestalo, no što je ostalo,

uprkos danonoćnoj mrtvoj straži.

Kako su uspeli da je raskomadaju,

kada joj niko nije prišao?

Ljubav je, izgleda, snajperista.



Ipak, video sam je,

dodirnuo,

čuo,

udahnuo,

pomirisao,

izgovorio,

zapisao,

čak i osetio,

majke mi, osetio,

a nema je.

Zastranio sam.



Odustajem.

Od sebe, naravno. Od koga drugog?

Više sam zla naneo željom,

nego dobra doneo nedužno voljenima.

Odakle mi pravo da ovoliko volim?

Čime zaslužih ovo prokletstvo,

koje ni belom magijom stihova

nisam uspeo da skinem?



Ne vredi, znam koliko bih vredeo

kada bi me neko hteo.

Kome treba duša sa buvljaka?

Uzalud sam je glancao,

kao srebrninu,

staro gvožđe je staro gvožđe.

A nije sve u duši, je l’ tako?

Je l’ tako, pitam?

Ne znam u čemu je, ali u duši nije.

Bar ne u ovoj.

Hleb i vino


Nakon tebe, ničeg i nikog,

ali ne kao pre no što si postala

moj hleb, moje vino i moj večni život.

Blagoslovom dodira tvoje duše,

moj početak i moj kraj nisu isti.

Morala je proći čitava večnost mog početka,

pre no što shvatih da sam živ

čitav jedan tren sa tobom.

Teče ka beskraju

čitava večnost mog časnog kraja,

zaslugom pogleda tvoje duše.



Prebogat sam, mila,

al’ nemam ništa, čime bih te ukrasio,

u znak zahvalnosti za podaren život.

Ubi me savest što živim na tvoj račun,

a nije mi bilo do života,

dok nisam shvatio

da si moj hleb i moje vino.



Gladan sam i žedan, mila,

al’ čuvam zalogaj i gutljaj tebe da mi traje,

jer ko zna koliko će trajati večnost mog kraja.

Zamiriše tvoja duša, kao da si tu.

Od toga bi i sit ogladneo,

al’ zavaram glad knedlom iz grla

i nastavim da živim kao što sam živeo,

ali za zalogaj i gutljaj tebe bogatije.

Voli vam se

Voli ti se, al’ nemaš koga.

Voli mu se, al’ nema koga.

Priželjkuješ da ti neko,

tri dana starom, bradom obraze bocne,

da bride, dok si na poslu.

Priželjkuje da mu nečija koža miriše,

dok je na poslu.



Izgubite nadu da ćete se ikada sresti,

kad, iznenada: “Vid’ njega!”, “Vid’ nju!”

“Lepši si, nego što sam zamišljala”,

“Lepša si, nego što sam zamišljao”.

“Ne mogu da živim bez tebe!”

“”Ni ja bez tebe! Imam rešenje!”



Razmaziš se, kad spavaš

na najudobnijem ramenu na svetu.

Umisli da ima najudobnije rame na svetu.

Uživaš, dok ljubi najlepše grudi na svetu.

Uživa, misleći da ljubi najlepše na svetu.

Lakše je kuvati za dvoje.

Jede za dvoje!

“Mogao bi se obrijati!”

“Mirišeš na zapršku!”

“Hajdemo u pozorište?”

“Umoran sam. Hoćemo li u krevet?”

“Nemoj, umorna sam”...



Voli ti se, al’ nemaš koga.

Voli mu se, al’ nema koga.

Voli vam se


Voli ti se, al’ nemaš koga.

Voli mu se, al’ nema koga.

Priželjkuješ da ti neko,

tri dana starom, bradom obraze bocne,

da bride, dok si na poslu.

Priželjkuje da mu nečija koža miriše,

dok je na poslu.



Izgubite nadu da ćete se ikada sresti,

kad, iznenada: “Vid’ njega!”, “Vid’ nju!”

“Lepši si, nego što sam zamišljala”,

“Lepša si, nego što sam zamišljao”.

“Ne mogu da živim bez tebe!”

“”Ni ja bez tebe! Imam rešenje!”



Razmaziš se, kad spavaš

na najudobnijem ramenu na svetu.

Umisli da ima najudobnije rame na svetu.

Uživaš, dok ljubi najlepše grudi na svetu.

Uživa, misleći da ljubi najlepše na svetu.

Lakše je kuvati za dvoje.

Jede za dvoje!

“Mogao bi se obrijati!”

“Mirišeš na zapršku!”

“Hajdemo u pozorište?”

“Umoran sam. Hoćemo li u krevet?”

“Nemoj, umorna sam”...



Voli ti se, al’ nemaš koga.

Voli mu se, al’ nema koga.

Kada si ti u pitanju

Kada si ti u pitanju, pitanje postaje odgovor,

pa se pitam zašto se ne pitam ja, već ti.

Tvoj odgovor je mudriji, al’ moj bi bio lepši.



Sve znam, al’ srce mi glasnije od pameti,

pa namerno delujem glupavo.

Nisam blesav da ne ludujem za tobom.



Šta ću ti pametan, da se pravim pametan,

da imam rešenje za ozonski omotač,

za privredu i odbranu nacionalnih interesa?

Šta imaš od toga što znam

za koga će se udati Marijana Mateus

i kakvi će biti kreditni uslovi iduće godine?



Znam ko će pobediti na narednih deset izbora

i koje će boje biti u trendu iduće jeseni,

znam kada će zamalo biti završen koridor deset,

znam sve istorijske greške i zablude,

znam kako je sve počelo i kako će završiti,

al’ ne bi imala korist od moje pameti,

kao od moje ludosti, blesavosti i gluposti.

Budi bar ti pametna,

pusti mene da se pitam kada si ti u pitanju.

Blesav ću i dalje biti samo ja,

ali će biti lepše i tebi i meni.