GORAN TADIC

Vesela pesma

Ni jednu ti želju nisam ispunio.

Sve su to bile moje želje,

lake za poželeti, lake za ispuniti.

Takav sam, uvek ih se prvi setim.



Poželela si veselu pesmu, najskuplju.

Obećah ti najskuplju, veselu pesmu,

misleći da ima vremena za nju i za nas.

Slagah, poput vremena.



Nacrtana kriva linija na mom belom licu,

kapa sa zvončićima, šareno odelo...

Jesam li dobar za veselu pesmu?

Nasmej se, vidi kako sam smešno lep.

Dobro uvežbani gegovi samoće,

žele da te premijerno razvesele.

Mogu izgovoriti milion nežnosti,

ne iz trbuha, već iz duše,

to bi moralo da te nasmeje.



Šta kažeš za cipele?

Ne zna im se broj.

Jednim bi korakom mogle

pregaziti beskonačnost do tebe,

a služe kao temelj za ništa.

Bar su, nadam se, smešne?



Pogledaj, veseo sam (ne viri iza kulisa).

Klovn sa slinavim rukavima

sebično čeka da zaželiš njegovu želju,

jedinu, koju ume da ispuni.

Pesma ti ne treba,

vesela si i bez nje.

I bez mene.

Degustacija

Svaki moj poljubac vredi milion dolara.

Ne prodajem ih,

ali toliko, prema anketi, vrede

i to sa sezonskim popustom.

Želiš jedan da probaš?

Ovo je jedan od jednostavnijih.

Presladak je?

Šta bi tek rekla za one najraskošnije?

Ne razblažujem ih, takvi su fabrički,

mogu samo da zasladim, ako želiš?

(Ja želim!)



Imam ih milion, sve sami unikati,

ali su zgodni za svaku priliku

i dobro prijanjaju na svaku kožu.

Postojani su, ne blede.

Ovaj bi ti dobro stajao na dekolteu...

Probaj...

Ovaj je kao prsten...

Ovaj kao narukvica...

Ovaj kao minđuša...

Probaj i drugu...

Ovaj kod pupka je kao tetovaža,

ne može se izbrisati.

Ovaj na potiljku ne drži dobro,

sklizne niz leđa...

Ovaj možeš nositi kao podsuknju,

sa njim će ti suknja danima lepršati.

Ovaj se zove Dokolenica...

Upoznaj se sa Podvezicom...

Ovaj još nema ime,

ovog časa sam ga izmislio...



Preporučujem ovaj za vrat...

Šta sam ti rekao, čaroban je...

Kasnije ću se vratiti na isto mesto,

da ti pokažem 124 lepših...

Veruj da jesu...



Ovo su samo uzorci,

ostatak je u spavać... u magacinu.

Količine su neograničene.

Svi su različitog ukusa.

Želiš sa ukusom badema?

Može, naravno...

Divljeg, naravno...

Pre i posle

Najpre voliš raširenih ruku,

grabiš lepotu, koja te zadesila,

potom, skupljenih ramena,

čuvaš to malo što je ostalo.

Dobra pesma

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.

Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,

jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.

Da umem, tobom bih je sebi priuštio,

ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.

Ko sam ja da imam privilegiju

da svoj život tobom ulepšam

i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:

“Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,

“Neka ja ću, meni je lakše”,

“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”...



Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,

a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,

ako je bila ljubav ono što smo bolovali,

a neki od nas nisu je dobolovali,

niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,

već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,

tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,

zapravo, onim što je od njega ostalo.

Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,

ne od tuge, već od tugine tuge.

Nova generacija noćnih pustinja

preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,

a znamo oboje da si i sebi i meni sve.



Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije

oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.

Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.

Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.

Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,

a sve je to deo moje drske izmišljotine.

Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,

odrekavši se svega što je bilo naše.

Naivno moje, zar su moje reči moje?

Zar bih se bez tebe i jedne setio?

Al’ dobro je, mila, nemam ih više.

Ni samoća se sama ne piše.

Zar je moja ljubav moja?

Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?

Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?

Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?

Zar misliš da je moj dodir moj?

Bez tebe, to je samo ispružena ruka.

Al’ dobro, ako će ti biti lakše,

veruj da sam i tebe izmislio,

mada dobro znaš da si začeta

mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.

Srećom, ista si majka.



Dobro je, mila moja, dobro je,

ostalo je još da radost zbog tvoje sreće

nadvlada moje sebične tugine tuge.

Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.

Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,

priželjkujući da se nešto od tih besmislica

zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.

Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.



Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.

Lepota je prolazna, a dobrota nije prelazna.

Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,

pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.

Znaš to bolje od mene, novija si,

pa se na dobro lakše navikavaš.



Dobro je, mila moja, sve je to dobro.

Znaš ono kad ti se plače?

Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:

“Isplači se, biće ti lakše”.

Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,

al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti

nekog koga želiš da zaboraviš.

Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.



Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.

Razvlačim trenutak u kom si me volela na

“volela me do mog poslednjeg daha”,

da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,

oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.



Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.

Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.

Još uvek te volim 180 nežnosti na sat,

izazivam sudbinu na svakoj krivini,

da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,

jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.

Dobro je, mila, uzdam se u Boga,

ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,

pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.

Višak sebe poneću sa sobom,

da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.

Možda se tek bez srca bezbolno voli?

To bi baš bilo dobro.

Zaboravićeš

Zaboravićeš ono što pamte, dok su živi,

oni, koji imaju sreće da imaju šta da pamte.

Neće biti lako, ali, videćeš, uspećeš.

To mi je postalo važno onog časa

kada sam i sâm shvatio da nisam za pamćenje.

Budimo realni, bio je to samo ostvaren san,

horoskopski hir, prazan hod, ispunjen nama,

avantura, ili... ljubav... kako li je već zovu.



Zaboravićeš, davna prošlost biće

sve ono što želiš što pre da zaboraviš.

Ostaće par materijalnih dokaza,

sitnica, od srca poklonjenih,

koje ćeš dugo skrivati od sebe

i muškarca, uz kog ćeš stariti.

Sitnice, od srca otkinute, zaboravićeš.



Steći ćeš toliko toga što ne treba pamtiti,

još više onoga što je za pamćenje,

ali ćeš, zbog starosti, malo toga zapamtiti.

U starosti, sećanje je jedini život.

Ima još nešto, osim sećanja,

ali ne mogu se setiti šta.

Eto, vidiš, zaboravljam i ja.

Zaboraviću sve, osim onoga što ćeš zaboraviti.



Pamtićeš letovanja i dečje rođendane,

pamtićeš današnja dobra, stara vremena,

setićeš se kišobrana, zaboravljenog na liniji 105,

ali ćeš zaboraviti nezaboravne trenutke,

u čijem sam se sadržaju slučajno zatekao.

Na dobrom si putu da uspeš.

Taj put ne ukršta se sa mojim lošim putem,

ali zaboravljaš da lutam, pa ću, kao, zalutati

u zrnce tvog sećanja, da proverim gde sam:

“Zovem se Goran Tadić”.

“Kako rekoste?”

“Oprostite, greška. Zaboravite.”



Sad bi ti, prgavo moje, rekla:

“Nećeš mi, valjda, TI odrediti šta ću pamtiti?”

Zaboravićeš, pile moje. I treba.

Ne troši starost na komadić mladosti, koji sam ti ukrao,

ili si mi ga poklonila, ne sećam se.

I ne zaboravi – jedino ti si za pamćenje.

Pusti to

Najpre se kriješ između redova,

potom između rebara.

Osećam te... Za to nije potrebna pamet.

Slobodno popuni upražnjeno mesto,

tu, gde sam imao srce, po tvojoj je meri.

Uvek sam ja kriv. Srce mi je dobar lopov,

ali ne ume da pobegne, osim od mene.



Biću ti ono što moram biti,

da bi mi bila ono što moraš biti.

Budi mi ono što jesi, odavno to priželjkujem.

Kada bi samo znala koliko strepim

da ne ostanem bez reči, bez stiha, bez daha.

Kada bih samo znao koliko želiš da ne strepim.



Obećaj da ćeš mi nedostajati,

čim naslutim da bi mogla reći: “Spava mi se”.

Obećaj da ću umreti istog časa, ako nestaneš.

Protrljaj oči, reci: “Ne želim da ti nedostajem”,

stisni me jače i ušunjaj se u moje snove,

ako slučajno zaspim, a neću, jer neću da kvarim san.

Ko prvi kaže “laku noć”, manje veruje u čaroliju.

Zašto zvezda ima duplo više kada ih ne brojim sâm?



Đavolska su ovo posla, Anđele.

Posle će nam Đavo biti kriv,

a Bog nam neće pomoći.

Pusti, neka to njih dvojica rasprave.

Pusti, suze unapred ne kaplju.

Ima vremena da zauvek zavidiš noćašnjoj sebi,

da zauvek zavidim noćašnjem sebi.

Ma, pusti večnost, hajde, bar noćas,

da se volimo do kraja života.

1001 noć


Ne možeš ti da razumeš čime se broji

i kako se prebrodi 1001 noć bez tebe.

1001 nesanica, 1001 lepota, 1001 briga,

1001 pitanje sa pogrešnim odgovorima,

i 1001 tačan odgovor na pogrešna pitanja,

sve to puta hiljadu, plus predstojeća noć,

ispunjena prazninom, željom, tugom,

čežnjom, srećom, strepnjom...



1001. put praviću se živ, ne bih li prevario one,

koji bi, da znaju kako mi je, pokušali da me ožive.

1001. put trebaš mi kao prvi put.

Ponosim se tobom, kao da sam te rodio

i stid me što ne umem da te čuvam.



1001., ničim zasluženu, nagradu uručiće mi Mesec,

srebrnim pomilovanjem mog nasmejanog lica,

prislonjenog na ekran sa pogledom na prazno dvorište.

Moj naklon zvezdanoj publici,

svedocima 1001. izvođenja monodrame,

uz zahvalnost na podršci

da ne zaboravim šta sam trebao reći,

da ne zaplačem kad ne treba,

da ne zamenim ulogu...



Malo sam od neba tražio, a dobio premiju.

Nema nikog srećnijeg od mene,

što umem da tugujem za tobom

i da ti se radujem već 1001 noć,

a biće ih još na hiljade, Bogu hvala,

ispunjenih pitanjima bez odgovora

i tačnim odgovorima na pogrešna pitanja.



Samo sam pre hiljadu dana

postavio besmisleno pitanje:

“Ima li nekog za mene”,

a ti, brzopleto, odgovorila: “Ima”.

Da li si za ples?

Kada se, kao slučajno, osvrneš, trgni se,

kao da nisi znala da sam iza tebe

i da ću te izazvati na ples.

Začuđeno gledaj moje načuđene oči,

dozvoli im da nas hipnotišu.

Pruži ruke ka mojim ramenima,

kao da probaš da li mi majica odgovara,

lagano ih spusti, tik iznad ramena

i zamišljaj da ih dodiruješ.

Gledaj šta gledam

i čudi se kako umem da vidim to što skrivaš.



Lako je, samo se kreći malo brže od ukočenosti, koja te obuzela.

Povremeno se pitaj gde su ti nestale misli, ali ne tragaj za njima.

Rastuži se od lepote i smesti obraze između mog obraza i ramena,

čekaj da osetiš u kom će me času izdati strpljenje.

Čudi se kako je moguće da smo toliko bliski, a deli nas koža.

Poželi da te poljubim kad osetiš da želim da te poljubim,

al’ mi obrvama pripreti “da se nisi usudio”.



Ne pomeram prste, čekam da pokretom pokažeš

na kom delu leđa ih želiš.

Osećaš li i ti da veče miriše na tvoju kosu?

Ne brini, umem da dišem,

al’ ne znam šta mi je večeras.



“Zašto ćuti?”, pitaš se.

“Zašto ćuti?”, pitam se.

“Samo da ne progovori”, strepiš.

“Samo da ne progovori”, strepim.



Pitaš se da li ovako plešem i sa drugim ženama.

Povremeno se promeškoljiš, kao da sam jastuk

i nastavljaš da sanjaš moje snove.

Zabrinem se kada, kao beba, isprekidano uzdahneš.

“Šta nije u redu?”

Gurneš još jače nos u moje rame,

da ne čujem kada šmrcneš

i stisneš mi ramena, kao da me grliš,

kao da prstima želiš da kažeš

nešto od onoga što želim da čujem.



Tvoje breme i moje breme

večeras ukupno teže par miligrama.

Lepo plešeš.

Ko koga prati?

Nikad više nećemo se pravdati gorima od sebe.

Ma, kakva muzika, slušaj kako su nam životi tužni.

Poljubac za laku noć


Ne smem da zamislim da te ljubim za laku noć.

Tesna je tvoja soba za moja raširena krila,

koja bi se nadvila nad tobom kao zvezdobran,

da te neka od zrelih zvezda ne bi pecnula

i napravila još jednu pegicu na prelepom licu,

kada nebo zadrhti od ljubomore što nije na mom mestu.

Tako se one otkače kada neko ovakav

poljubi nekog koga ovako voli.



Nebo je nekada bilo sjajno,

al’ svaki put kada te u mislima poljubim,

strese zvezdanu perut sa sebe od muke

što nikada neće moći da te ljubi kao ja.

Nekolicina preostalih svetlećih tačkica na njemu

strepi od moje želje, a meni žao da nebo ostane golo,

pa više ne smem da zamislim da te ljubim za laku noć.

Čuješ li?


Čuješ li kako je blaga tišina nekapnute suze?

Dobro je ponekad zaplakati uz smešak.

To su one tuge zbog prohujale radosti,

koja se suzama ne sme naružiti,

jer bolje je što je prošlo, nego da nije bilo.

A možda bi bolje bilo da nije bilo,

kad nikada više biti neće?

Čuješ li kako ćutim tugu zbog toga?

Dobro je ponekad prećutati

da ne umem bez tebe.

Zašto da te mučim svojom mukom?

Bolje da ćutim i da te volim,

to ne možeš čuti.

Letimo


Letimo... Ti, jer si voljena, ja, jer te volim.

U tvom oku suza zbog vetra, u mom zbog tebe.

Pomalo tugujem od sreće što nisi tužna.

Pustim krik, kao da ti se udvaram,

ali uz vetar, da ne čuješ,

da ne promeniš pravac.



Letimo,.. Širimo krila kao da su ruke.

Sečeš vazduh po svojoj meri.

Letimo... Ti umeš.



Ne osvrći se kad primetiš

da gubim visinu.

Ne brini, letim ka dnu,

jer sam izgubio tlo pod nogama.

Letimo... Ja sa tobom, ti bez mene.

214. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi


Ako išta, osim tebe, vredi, zalutalo je u mene i pustilo koren.

Površna srca to bi nazvala željom, žudnjom, ljubavlju,

a ja sam prestao da smišljam ime za originalno osećanje,

kojim su privilegovane ćelije mog pohabanog života.



Umoran sam, mila. Volim te više no što mogu podneti.

Iscrpeo me nesklad srca i duše (na glavu odavno ne računam).

Ne smem i ne umem ovoliko da te želim, a želim.

Želim onaj nedodirljivi deo tebe, koji si dopustila da dodirnem.

Želim najosetljiviji deo tebe, koji još uvek osećam.

Želim nevidljivi deo tebe, koji vidim gde god pogledam.

Želim i... da te ljubim, kao da zbog tebe nikad nisam bio tužan.

Želim da osetim da me čekaš u pauzi između dva poljupca,

želim da osetim da tu nanosekundu brojiš kao hiljadu večnosti.

Sve znam, mila, ali želim, izvini.

Ne brini, nemam hrabrosti da ubijem prepreke do tebe,

jer kad bih te ponovo ljubio, bilo bi to poslednji put.

Tuga za kasnije

Ni uz pomoć čokolade

jezik mi nije sladak, pa ćutim.

Niko ni slatke reči ne želi da sluša,

a kamoli ove moje, ponikle iz duše,

obnevidele od previšegodišnje tame.



Kako god okrenem, svodi se na tugu,

a ona se ne dâ prepričati,

jednostavno se tuguje,

jednostavno je tugujem,

jednostavno se tugujemo.



Tužni ni sa svojom tugom ne znaju šta bi,

a oni, koji još uvek nemaju

dovoljno razloga, ili dokaza

za neprekidnu tugu,

plaše se zaraze, pa pre no što pobegnu,

teše tužne prozirnim rečima,

koje ni njih same ne bi utešile.



Tuga ne spava.

Zadrema ponekad na noćnoj straži,

al’ čim počnem da sanjam,

trgne se i pripreti: “No, no!”,

pa ostatak noći gospodari

mojim grudima i mislima.

Kako joj samo ne dosadim?

Ne može bez mene, pa se u Tebe preruši,

znajući da će mi tako uvek biti pred očima.

Prepoznam je i teram štetočinu,

a ona se, lukavica, pritaji na dnu grla,

pusti me da pomislim

da ću i ja jednom biti nasmejan,

pa kada se najmanje nadam,

iznenada, kao kijavica, krene.

Stavim prst pod srce,

a znam da joj ništa ne mogu.

Prođe, pa dođe, prođe, pa dođe...

I kad prođe ne prođe.



Ponekad se na nju naljutim,

kada se u po bela dana nečeg važnog seti.

Na oči bi mi iskočila, samo da se pokaže,

a ja za inat ne dam, mada je jača,

pa se za gušu hvatamo,

dok jedno drugom ne damo lažno obećanje

da ćemo se bar na neko vreme razići.



Najgore je kada kaže:

“Ipak možeš bez Nje”.

Ne umem u tom času da umrem,

a hteo bih, jer samo je tako mogu ubiti.

Otežem, kao da odlažem,

da dokažem da nije u pravu.

Ne živi mi se, al’ mi se tuga ubija.

Njoj se ne umire, pa ne dâ ni meni.

Šta ću, samo kažem:

“O Njoj ćemo noćas,

imaćemo vremena na pretek”.

Drugi


Upozori sve buduće da su ti drugi

i da će morati da me nadmaše,

da bi te zaslužili.

Reci da si me zaboravila,

ali se ne možeš odreći

najlepšeg dela sebe,

kog sam morao da se odreknem.

Tražiće da vide moju sliku,

odahnuće kada je pokažeš,

ako je pronađeš.

Pitaće, onako usput,

šta sam to tako posebno stvorio,

a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.

Rečnik




U rečniku ljubavnih reči i izraza,

više kao štamparska greška,

uz tvoje ime pominje se moj život,

proživljen sa tobom u jednom trenu.

Ne stoji objašnjenje za bliskost naših imena,

samo slog započetog romana,

kao potvrda pripadnosti jedno drugom,

uprkos neprilikama, jer ti ne priličim.



Beznačajna stavka, poput gubitničke istorije,

ali meni dovoljna da se osećam posebnim,

jer ljubavna slova, razbacana po papirnom nebu,

neko će umeti da pročita i da nas razume,

kad nismo umeli nas dvoje.

Nema te

Nisi tu i kada si tu, ali bar znam gde si.

Nakrivim glavu, meškoljim se,

kao da me žulja tvoje rame.

Pitam nešto i sam odgovorim kako mi odgovara,

zagledam se u tebe,

pa pocrvenim kada mi, kao, uhvatiš pogled.

Nije lepo da te nema, kad znam da te negde ima.

Nije lepo da te nemam, kad znam da te neko ima.



Brinem. Da si rekla da te neće biti, kao što te nije bilo,

mogao sam tugovati, kad niko ne gleda, navikao sam.

Ni tuga mi ne ide bez tebe, samo mrzovolja.

Znaš me, nemam mira dok ne zaratim sa sobom.



Nedostaješ mi i kada si tu,

al’ tako nekako, kao da imam srce,

kao da ima nade za nas,

skoro kao da sam srećan,

a sreću smo ili imali, ili ćemo je imati.

Ne mislim na nas, već na sve nas,

koji sreću prepoznamo tek kada zarđa.



Nije lepo da te nema,

kad znam da te negde ima.

Trebala si samo reći gde,

da izračunam koliko je koraka do tvoga oka,

koliko mojih prividnih primirja,

koliko mene i koliko tebe.

Mogao bih se pomiriti sa tim da te nema,

ali ne onako, kao kada si tu,

pa mi se čini kao da imam srce.