GORAN TADIC

Ubi me prenežna reč


Bolno, lako, polako,

ubi me prenežna reč,

pronađena u iskopinama duše,

jalovom nalazištu želje.

Kao nafta, umesto tražene vode,

nezadrživa, neizdrživa reč,

kulja iz dubine plitkog uma

i sliva se niz drevne padine lica.



Vlada bezakonje ljubavi.

Na najmanji mig poteže se srce,

u samoodbrani.

“Bolje on(a), nego ja.

Ne sme nežno.

Ne sme da boli.”

Strah od ljubavi

inicira nasilnu,

prislinu nežnost.

Ne treba svakom dati dozvolu

za nošenje i upotrebu srca.



Može nežnije, mora.

Htedoh da zagrmi od nežnosti,

grudi da mi se raspadnu,

kada kažem šta vidim kada te vidim

i kako mi je, slepom, kada te ne vidim.

Nemam reči za tebe, a samo sam želeo

nešto nežno, najnežnije

preko usana da prevalim,

pa ako preživim, preživim,

al’ ubi me prenežna reč,

pre no što je izgovorih.

Ubi me, jer na tebe liči.

Ovako i ovoliko


Ovako i ovoliko volimo one,

kojima će nedostajati da ih volimo,

kada ovako i ovoliko budu voleli nekog,

ko ne zna koliko i kako je voljen.

Ovako i ovoliko volimo one,

kojima će od naše ljubavi

ostati zubato prokletstvo da im grize savest,

što nisu znali šta treba raditi

kada ih neko ovako i ovoliko voli.

Ovako i ovoliko volimo one,

koje ne može čovek da ne voli,

a hteo bi, radi njih, u zemlju da propadne

zbog ljubavi, kojom ne ume da ih obraduje.

Ovako i ovoliko volimo one,

koji misle da je ljubav nešto drugo.

Ovako se priznaje pobeda i slavi poraz.

Ovako i ovoliko volimo one,

kojima smetamo

da nekog ovako i ovoliko vole.

Ovako i ovoliko volimo one,

bez kojih smo i bez kojih ne možemo.

Ovako i ovoliko volimo one,

zbog kojih smo pristali da nevoljeni budemo.

Ovako i ovoliko volimo one,

bez kojih nikada ne bismo voleli

ovako i ovoliko.

Postiđen

Postidiš me kada kažeš da nisi najlepša na svetu

i kada kažeš da znaš šta će se desiti sa nama,

kada ljubav prođe, a proći će, kao što je prošlo

sve ono za šta smo mislili da neće proći,

jer imalo je sve odlike ljubavi.



Postidiš me kada prećutiš reči, koje osetim na vratu,

jer strah me da ćeš se smejati, ako kažem šta sam čuo,

da ćeš reći da to nisu tvoje reči, već glasovi u meni.



Postidiš me kada ne priznaš da je ovo što osećam tvoje,

i kada kažeš da ti samo zbog usamljenosti prija moja pažnja.

Postidiš me kada kažeš da će čarolija nestati,

kao da ne znaš da ću je čuvati za oboje

i da je tvoje samo da veruješ i njoj i meni.



Postidiš me kada, umesto onoga što želiš da kažeš,

a slučajno želim baš to da čujem,

pričaš o nečemu što ne zanima ni tebe, ni mene.

Postidiš me kada našu ljubavnu pesmu

nazoveš ljubavnom pričom.

Postidiš me kada ćutiš sama, umesto sa mnom.



Ne zameram ti kada me postidiš,

jer znam da to nehotice činiš,

iz straha da je ovo ono, što želimo da je.

Znaš da sve znam i da sam

ponosan što umem da se stidim.

Ne znam

Ne znam kako dospeš pod moj dlan.

Sve što dotaknem, pretvorim u tebe,

pa strepim, ovako nespretan,

da ti moja gruba ruka grudi ne ogrebe.



Ne znam kako dospeš u zenice,

gde god pogledam, tebe vidim,

pa te dozivam: “Okreni se”.

Okreneš se... Nisi ti, pa se postidim.



Ko kome više treba i više smeta,

da dotakne i dotaknut bude?

Ti, mila, ne znaš kako se ljubi poeta.

Meni su snovi život, a tebi zablude.

Ako dođe do toga da moraš da pitaš

Ako dođe do toga da moraš da pitaš

da li mi nedostaješ i kada si tu,

da li si mi najlepša na svetu,

da li bih mogao bez tebe

i da li te volim,

ne pitaj ništa,

jer mrtva usta ne govore.

Neki


Neko je sinoć navijao satove,

da mu slučajno vreme ne izmakne.

Neko drugi je sanjao svatove

i da ga neko, makar slučajno, dotakne.



Nekom je odavno dosta svega,

pa ubija vreme, čekajuci kraj,

a zapravo vreme ubija njega,

lažuci da ga vodi u Raj.



Protekla noć bi imala smisla

da se neko sa nekim sreo,

da se neka kraj nekog stisla

i tako ostala za život ceo.



Prolaze noći u samoći,

neki špijuniraju život kroz roletne,

sami, a gordi, u svojoj nemoći

da i njih neko nekada sretne.

Zatrebaš, pa ne trebaš

Zatrebaš nekom, ko brzo shvati

da mu ne trebaš, kao što nikom ne trebaš,

pa ti kaže: “Ne brinem za tebe, snaći ćeš se ti”,

mada vidi da ti od tog časa

na srcu piše “Pazi, ujeda!”.



Mrziš sebe što ne umeš da se rastaneš

od nekog ko ti je srastao sa dušom.

Dostojanstveno kažeš: “Razumemo se”,

a ne razumeš ni zašto si se uopšte rodio.



Naglo se okreneš, ostavljajući sebe

i kreneš u neko novo nigde i ništa,

u tamniju budućnost,

skrojenu po meri samoće.

Ne želiš da onaj koga voliš

oseti krivicu što te ne voli

i da ti sažaljivo pruži šansu

da ga podučiš onome,

za šta si mislio da ne umeš,

dok nisi sreo biće,

koje bi naprosto svi,

koji drže do srca, trebali voleti,

jer takvih više nema.



Grlo ti struže briga za budalu,

koja je mislila da si vredan pažnje

njenog radoznalog srca.

Ne znaš ko će i kako o njoj brinuti,

hoće li joj kuvati čaj od jabuke i cimeta,

hoće li umeti da kaže šta je ona njemu,

hoće li, kada je zagrli,

čeznuti da joj bude bliže

i hoće li, svakog jutra, kada se probudi,

biti zahvalan Bogu na šansi

da onog koga voli, voli još jedan dan.



Sa mesta rastanka odlazi se uzdignute glave,

da se sa strane ne bi videlo da nešto kaplje.

Ako neko baš primeti da se nešto sliva, kažeš:

“Danas je Miholjdan,

pre sedam godina na teču je naleteo kamion”,

pa razgovor ode na drugu stranu.



Ne čekaš da smrkne da bi

psovao zvezde što su se poigrale sa tobom

i nekim ko ti je toliko drag.

Uveče se mirite,

kažeš da si bio nervozan,

moliš da ti oproste gnev.

Kako na zvezde da se ljutiš,

kad si im zahvalan što su te se,

pored toliko boljih od tebe, na kratko setile?



Nema smisla da voljeni kažu:

“Hvala što me voliš”,

a mi, srećni što se primeti,

skromno kažemo:

“Ništa, ništa, nije mi teško”.

“Hvala što te volim”, promrsimo tako

da dugo odjekuje u grudima,

da niko ne čuje i ne oseti,

da nam se niko ne ruga,

da niko ne iskoristi naše umeće,

koje će boleti dok ponovo ne odrastemo

i ne shvatimo da to nije bila ljubav.

Samo smo voleli.

Predstava

Bilo joj je teško da poveruje

da srce ima ruke, noge,

ovoliku nosinu

i jezičinu, koja ne razmišlja,

pa je umislila da gleda

besplatnu lutkarsku monodramu,

od koje je prihod namenjen

lečenju srca mog srca.

“Bio bi dobar glumac”,

reče i spusti zavesu.

Mnogo sam pametan!

Mnogo sam pametan!

Kažem sebi: “Nisi ti baš tako mali

da ne možeš da shvatiš neke stvari”.

“Koje stvari?”, pitam.

“Pa, to, u vezi... znaš već koga”.

“Ti misliš da sam zbog nje ovakav?”

“Nemoj mene da farbaš, vidi ti se po pesmama”.

“Ma, simpatična je, al’ mogu ja bez nje”.

“Šta, naprimer?”

“Mogu, naprimer... Mislim, mogu šta hoću”.

“Šta hoćeš?”

“Nju”.

“Eto, vidiš, sve ti se vrti oko nje”.

“Da joj kažem da je volim?”

“Već si joj rekao, budalo!”

“Svejedno, možda je zaboravila?”

“Ti to ozbiljno?”



“Javiće se, je l’ da?”

“Što ne popiješ nešto?”

“Javiće se, je l’ da?”

“Što se ti njoj ne javiš?”

“Onda bi znala da...”

“I ovako zna”.

“Zvaću je kroz dva minuta”.

“Zovi je odmah.”

“Neću da vidi da mi je stalo”.



“Prošlo je dva minuta”.

“Čekaj, još malo, možda će ona zvati”.

“Neće”.

“Ti se uvek praviš pametan”.

“Pametniji sam od tebe,

a ti nisi baš tako mali

da ne možeš da shvatiš neke stvari.”

“Koje stvari?”



Mnogo sam pametan!

Srećom, niko me ne čuje.

Šta ćeš raditi za vikend?

Šta ćeš raditi za vikend?

Ono što želiš.

Iduće nedelje?

Ono što želiš.

Iduće godine?

Ono što želiš.

Zar nemaš svoju želju?

Imam – da želiš.

Pesnička pesma

Lako je biti malodušan kada ti zapadne ovo malo duše,

bez uputstva za upotrebu, pa moraš, samouk, da se snađeš.

Svi smo pre pameti rođeni, al’ ja se rodih čitav život ranije,

da bih bio suvišan, jer voleh one koji sebe već vole.

Na ponekoj stranici života stavio sam “uši”,

verujući da je na njoj zapisano nešto važno, ne i mudro,

većinu zgužvao, jer ih je pisala nepismena žena,

a ja čitao, kao dnevnu zapovest,

verujući da je dobrom namerom pisana.



Ima nas željnih ljubavi,

al’ nije isto biti željan i ostati željan.

Nema oduška duši, kada se pomiri sa tim

da ne postoji šansa za propuštene šanse,

a druge su drugima namenjene.

Tuga nije korisno iskustvo drugima,

ali se neki od nas teše da će naša tuga utešiti tužne,

pa pokleknu pod pritiskom pesme i tuguju javno.



Bilo bi me stid da mislim da sam pesnik,

ali se ponosim onim što sam osetio,

a nisam umeo da zapišem

i po tome se ne razlikujem od drugih.

Da sam imao kome da kažem,

ne bih morao da pišem.

Pesma nije stil pisanja, već stil života,

nesvesna mistifikacija najobičnije čarolije.



U redu, pesnik sam,

dok neko ne postavi tačniju dijagnozu.

Nije pesnik onaj ko se pesmom takmiči,

već onaj ko se takmiči sa njom,

uprkos saznanju da je gubitnik.

Imam nesreću da sam živ pesnik,

pa čitam tugu iz očiju onih

koji čitaju moju tugu.

Pesnik bi morao da se rodi mrtav,

da ne gleda toliko tuge u toliko očiju.

Život se ne opisuje, već živi.

Ipak, ostaće zapisnik na satenskoj ploči,

ukaljanoj pogrdnim grafitima.

Ne marim, nije mi trebao epitaf, već život.



Romantično, lično, patetično,

pisao sam domaći zadatak iz ljubavi,

uveren da su satenski stihovi mogući u praksi,

ali je za to uvek neko nedostajao.

Samo sam želeo da bude lepše kada je lepo

i tužnije kada je tužno.

Bilo je teško i lepo.

Moglo je lakše, al’ nisam mogao

da dopustim da bude ružnije.

Kao propovednik veličao ljubav,

čiji sam slepi podanik bio,

govorio vernicima da mi se ljubav prikazala,

najavila svoj skori dolazak

i obećala da će je biti za svakog,

ko u nju, uprkos iskustvu, veruje.



Mogao sam osiromašiti sebe bogatstvom

i kupiti ovo što mi nedostaje,

ali bi me ubilo saznanje da je na prodaju

i ono što sam voleo.

Mogao sam... Ne bih mogao.

Neko u samo jednoj pijanoj noći

odboluje i izleči bolest

sa kojom se nosim čitavog života.

Kod toliko neizlečivih, doživotnih bolesti,

baš pesnik da budem?

Nisam pisao da bih pisao,

već da bih srce opisao.

Uzalud, ostaće nedorečeno,

jer mu nisam dorastao.



Nisu se stihovi pisali sami,

sve su to tragovi točkova sudbine,

koja me samlela u brašno,

od kog je umesila kolačiće sa biberom,

a ličilo je na cimet.



Kome trebam? Nikom. I ne treba.

Mene su voleli jedino oni koji me nisu poznavali.

Ljubavlju sam vređao one koji su mislili

da ne zaslužujem da ih volim.

Na kraju je postalo nevažno

da li original ove duše u nečijem telu čami

i žudi za susretom sa svojom kopijom.

To je moguće samo u pesmi.

Sramota je više, muško sam.

Muškarac bez rakije i teške ruke? Tja!



Pesma nije život, već njegov rezervni deo,

lepši i tužniji pogled na svet.

Bahatima i besnima nema mesta u pesmi,

njima je mesto u njihovim životima,

bolje od toga nisu zaslužili.

Veći mi je teret bio kamen u ruci, nego onaj na duši,

ne zato što nisam imao dovoljno drskosti da ga bacim,

već zato što mi ga bilo žao da se prlja, kad pogodi cilj.



Pesnik se oglasi umesto onih koji će ga čitati,

dovoljno mudrih da ne ostave trag osećanja.

Pesničku slobodu doživeo sam bukvalno

i ostao zarobljen u pesmi.

Nije mene pesma namučila,

već ono što je u njoj, a nije zapisano.

Predugo čekam da napišem poslednju pesmu

i počnem da govorim ono što bih,

kad ne bih imao pametnijeg posla, pisao.

Predugo čekam, al’ ne pitam se ja.



Hvala satenu.

Neću reći “Slava mu”,

jer mu do slave nije,

već do mira i spokoja,

koji mu, od srca, želim.

Nije ovo “zbogom svete”.

Ni, dobro zamišljen, Bog,

ni, dobro zamišljen, svet,

nisu me razumeli.

Pošteno, ni dobro zamišljen ja

nisam razumeo njih.

A ljubav, jedinu moguću zabludu,

koja me uzdigla i ponizila,

neka veličaju drugi.

Više se ne poznajemo.

Ima mlađih, neoštećenih,

pa neka se muče.

Ja sam svoje odrobijao.



Nemoj da mi neko slini

i da se prenemaže kao ja.

Čuvajte snagu,

ima još puno toga da se voli i želi.

Vi ćete umeti bolje od mene.

Momci, znam bar jednu ženu,

za koju vredi umreti

i jednu, zbog koje nije vredelo živeti.



Dušu pod mišku, ludost u srce,

pa šta vam ljubav dâ,

al’ ne daj Bože da dođe do toga

da morate da pišete.

Najbolji


Onaj, što je sejao po nebu,

očekivao je bolji rod.

Prkose svetleće semenke,

mame poglede i bude nadu

da ima nade za nas,

uprkos tome što će najbolji

ostati nerođeni.

Lako je tako biti najbolji.

Ne možeš mi biti...
·

Ne možeš mi biti “ništa”,

“biti bilo pa prošlo”,

“eh, kad se samo setim”,

“šta li je sa onom malom”...



Ne, mila, ne pristajem

da nas učinim prosečnim.

Negujem ljubav,

kao samohrani otac.

Kada rešim da te volim manje


Kada rešim da te volim manje,

iznesem te iz srca na vazduh.

Pitaju zašto držim ispružen dlan.

“Kaplje”, kažem, “izgleda da će kiša”,

a ne mogu da te se nagledam,

pre no što te vratim na mesto.

“Baš ne umeš da je ne voliš?”, pitaju.

Baš ne umem.

Ne piši mi pesme

Ne piši mi pesme, mila.

Ne podsećaj me na to

koliko mi nedostaješ.

Rastuži me nečim drugim.

Ne zaslužuju pesme

da postanu važnije od tebe.

Ne piši više moje pesme.

Zar ne osećaš koliko me bole?

Slutnja

Sećaš se da sam slutio da ću postati ovakav?

Znao sam šta bez tebe mogu očekivati od sebe.

Ne znam zašto ti ovo govorim.

Možda zato što jedino još sa tobom razgovaram?

Potrošio sam nežne reči

Potrošio sam nežne reči.

Pokušavam da ih se setim. Ne ide.



Umeo sam, pominjući jezera, tvoje oči da opišem,

drhteći svaki put, kada se obale, obrasle trepavicama, spoje,

a kada bih ponovo ugledao odraz univerzuma

na bistroj površini tvoje radoznalosti,

zaronio bih u beskonanačne, slatkovodne dubine,

u potrazi za biserom tvoje duše.

Bez daha, uspevao sam,

nežnostima da ti prepričam avanturu.



Umeo sam, šapatom, da ne čuju andjeli,

reći da lepša ne možeš biti

i sad mi je žao što nema svedoka,

da me podsete kako se ta istina nežno izgovara.

Kao kroz maglu, sećam se da sam pominjao

krila leptira, orhideje,

kristalni luster na noćnom nebu i žutu poluplafonjeru.



Znam da ti je koža meka, jer te Bog naslikao suvim pastelom,

ali ne umem nežno da izgovorim

želju da usnama dodirnem tvoja ramena,

nežno, kao nekad rečima, pazeći da se boje ne razliju.



Ne uspevam da se setim čime sam ti osmeh mamio

i kojim sam te rečima privoleo da nam se osmesi spoje.



Čitam pesme, pune nežnih reči, ali nema one, koja mi treba,

da je pozajmim, pa kad je izgovorim

budeš sigurna da si mi draga, i da me raduješ.



Potroših i zaboravih nežne reči, potroših i zaboravih sebe,

ali tebe ne umem i neću se odreći crvenila obraza,

kad ugledam sklopljene kazaljke sata,

verujući da me ugostila provincija tvojih misli.



Na tvojim usnama mora postojati zaostala nežnost

ispisana mojim usnama.

Izgovori je, ili dozvoli da je preslikam, da se ne mučim

kad želim da ti kažem da si mi draga i da me raduješ.

Letimo

Letimo... Ti, jer si voljena, ja, jer te volim.

U tvom oku suza zbog vetra, u mom zbog tebe.

Pomalo tugujem od sreće što nisi tužna.

Pustim krik, kao da ti se udvaram,

ali uz vetar, da ne čuješ,

da ne promeniš pravac.



Letimo,.. Širimo krila kao da su ruke.

Sečeš vazduh po svojoj meri.

Letimo... Ti umeš.



Ne osvrći se kad primetiš

da gubim visinu.

Ne brini, letim ka dnu,

jer sam izgubio tlo pod nogama.

Letimo... Ja sa tobom, ti bez mene.

Ispuniš mi oči

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,

al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.

Pliva mi, tako, pogled u tebi,

dok se talasaš u mojim očima.

Ronim u sebe, na dah, da izronim biser,

koji nikom nije potreban.

Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,

žurim da izgovorim sve što me guši,

ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,

kao ni sa tobom.

Bio sam i pesnik

- Bio sam i pesnik.

- Ti???

- Pa, volela me.

- Ko?

- Ona.

- Ona???

- Ona!

- Tebe???

- Mene. Što?

- Vid’ kakav si!

- Bio sam zaljubljen, pa lep.

- I šta si pisao?

- Nju.

- Kome?

- Njoj.

- Kakva je bila?

- K’o napisana.

- Je l’ neko to čitao?

- Ne znam.

- Ne znaš???

- Pisao sam da bih pisao.

- Zašto si prestao?

- Ne čita me.

- A ti nju?

- Dok sam živ!

Skockan samo za tebe

Fali mi kartonska kutija, po mojoj meri,

nešto para za poštarinu i velika mašna,

da se skockam

i da me poštari dostave na tvoju adresu.

Preporučena pošiljka,

lična dostava, tebi na ruke.

Znam te, od sreće bi vrisnula,

misleći da si dobila nešto vredno.

Najpre bi se sa mnom slikala, dok sam kockast

i uzalud bi pokušala

da smanjiš svoje oči na veličinu očiju,

dok govoriš: “Čekaj da vidim od koga je.

Pih, ne piše! Od koga li je?”

Obilazila bi oko mene,

merkala me slavljeničkim osmehom

i ne bi znala šta ćeš sa mnom,

kao što ne znaš šta bi sa mnom.

Najradije bi me sakrila

u kutijicu za sitnice,

da me niko ne vidi,

jer ne znaš šta bi odgovorila na:

“Šta će ti to?”.



Prislonila bi uho na kockastog mene

i oslušnula ima li šta živo unutra.

“Nešto kuca”, rekla bi, gotovo uplašeno.

“Vreme... Vreme je da ga otvorim.”

Pokušala bi, bez uspeha, da me podigneš:

“Uf, težak je k’o Goran!”



Dok ti srce kuca, kao vreme iz paketa,

nagađala bi šta si na poklon dobila:

“Sigurno je neka glupost,

čim je ovako veliko!”

Radoznalo i brzopleto

odvezala bi satensku mašnu,

iz koje bi se jedva ispetljala

i uzalud bi tražila nešto oštro,

da me otvoriš.

Na kraju bi me, nervozno, pokidala,

a oči bi ti zinule od čuda,

kada čupav i izgužvan od puta

(a lepo piše “Ne tumbaj! Lomljivo!”)

iskočim iz sebe,

sa svetlećim natpisom u očima:

“Srećan ti Rođendan!”

Mislim na sebe
·

Sve što još uvek sa lica zemlje nije nestalo

provocira da mislim na tebe, al’ ne dam se.

Neću da rizikujem da do tebe,

na tajanstven način, dopre vest

da ponovo ništa bez tebe ne umem.

Znam da te to ne bi iznenadilo,

jer ni sa tobom ništa nisam umeo.

Mislim na sebe, ništa mi drugo ne preostaje.



Postao sam sebičan, želim da živim.

Ne tražim smisao, znam da je kod tebe.

Neka ga, tamo mu je, neprimećenom, bolje.

Neće ti smetati, a meni više nije potreban,

jer samo živim.



Ne brini, ne mislim na tebe.

“Misli na sebe”, rekla bi,

kada bi dopustila sebi da nešto kažeš,

a ja te, evo, slušam, jer ništa drugo ne čujem.

Mislim na sebe, bez tebe.

Mislim na ništa.

Sekiracija


Mila Moja (neću te imenovati, ti znaš koja si), samo da te podsetim da te puno volem.



p.s. Znaš ti to dobro, al’ volem povremeno da te podsetim, da ne bi, kojim slučajem, pomislila da sam nešto ljut, il’ da sam, daleko bilo, naš’o drugu. Sram da te bude, kako možeš i pomisliti tako nešto? Zar pored tebe tak’e drugu da nađem? Mog’o bi’ ja naći neku, nije da ne bi’, al’ šta će mi kad imam tebe? Gledam ja, nije da ne gledam, ima lepi’ žena, al’ ni jedna nije k’o ti, najlepša. Znaš ti dobro da ja tebe ne volem radi toga što si najlepša, to se samo tako potrefilo. Pravo da ti kažem, to mi malko i otežava, iz razloga što nisam neki lepotan, pa ne priliči da se prilepim baš za najlepšu. Kaže meni kum Cane da izaberem neku od tih lepih, makar radi “onih stvari” (znaš na šta misli, brezobraznik), a ja njemu kažem da volem ja i to, al’ meni do tog’ nije, ako nije iz ljubavi. To meni k’o kad baka Evica zapne: “Pa što ne uzmeš štrudle? Vid’ kak’a je, k’o puter. Metila sam...”, pa mi prepričava recept i otkriva trikove kako joj testo ispadne tako mekano, al’ badava kad ja štrudlu ne volem. Znaš i sama kako je kad nešto ne voleš, ne moram ti objašnjavati.



Ako je neko savlad’o ljubav, ondak sam ja taj. Sve sam ja to dobro proučio, al’ ne iz literature, već kroz praksu. Šta ti misliš, da čovek može tako dugo dokon biti, pa ni o čemu razmišljati? Šta ću, kad već imam nesanicu zbog tebe, moram i nešto korisno raditi. Proš’o sam sve faze: zagledam se u tavanicu od spavaće sobe (samo što meni nije spavaća, već ležeća, jer oka u njoj ne sklopim, već pred zoru, kad mi dojadi da ne spavam, iziđem na avliju, pa me tamo san (o tebi) savlada, pa prenoćim k’o ker), elem, zagledam se u tavanicu, pa te volem, k’o da se ti ništa ne pitaš i bude mi lepo. Ondak, ima i ona faza kad se pitam da l’ me još uvek voleš, al’ ne bi’ sad o tom, da se ne bi’ ponovo sekir’o. Da ne nabrajam sad sve faze, uglavnom, doš’o sam do zaključka da ljubav nije ništa drugo do sekiracija. Da to nije tako, svi bi srećni bili i niko ne bi im’o ljubavnih problema. Pogledaj samo tebe i mene - čista sekiracija. Još malo, pa ćeš i zaboraviti šta je to bilo lepo u vezi mog slučaja, al’ ostala je sekiracija, što znači da ni ti nisi ravnodušna.



Ne volem da ti dosađivam, pa se radi toga retko oglašavam. Volem samo povremeno, k’o ovom prilikom da ti potvrdim da se ništa u vezi tebe kod mene nije promenilo, čisto da znaš. Znaš, ljubav je to. Da to nije ljubav, ja bi’ već naš’o neku, ne jednu, pa bi’ odabr’o, koja se pokaže, možda bi’ je i ženio, ako je čestita k’o ti, al’ kaz’o sam ti da mi druga ne treba, makar ost’o momak dok sam živ i tačka.



Znam ja da imaš nekog. Nisam ništa načuo, a i da jesam, ne bi’ sluš’o, radi toga što dokon svet svašta divani, a vole i da izmišlja, pa bi namastili kako si se baš za ozbiljno zaljubila u tog i tog i da ćete se brzo uzeti, samo je pitanje kad ima slobodan termin u opštini (u crkvu nećete, jer su njegovi druge vere, pa ne bi bilo zgodno da se već na početku radi toga sporite). Osetim ja da imaš nekog. I treba. Mlada žena, naopako da nemaš nikog. Neka, pa kad vas prođe, kad vidiš da ni on nije ništa bolji od drugih, ti ćeš opet meni doći i kasti “svi su oni isti”, a ja ću kasti: “Baš dobro kažeš”.



Sve ja to razumem, nije do tebe. Otkud bi ti znala razliku između njegovog cmakanja i mojih poljubaca, između njegovog pilinga i mog milovanja...? On te ljubi, al’ ja te volem! Osetiš razliku?



Znaš ti dobro da ja tebe ne volem tek onako. Ti si meni... Šta god bi’ ti kaz’o, bilo bi brezveze. Ne umem ja to. Ima kod nas jedan što piše pesme, al’ on to samo radi toga da ga žene volu. Nacifra slova, žene to volu, a kad dođe do tog da opravda to što je pis’o, on ni da bekne. Jedno su pesme, a drugo je praksa. Ja kad bi’ pis’o, ja bi’ to iz duše, al’ pamet mi zaostaje za dušom, pa ne umem, a i ne treba mi da se lepe žene za mene, već bi’ vol’o da umem, pa da ti napišem nešto lepo, k’o što sam ti pisma pis’o, al’ nisu do tebe stizala, iz razloga što ih je poštar Mića otvar’o, pošto je naslutio da te volem. Ih, nije to ni teško naslutiti, ne mož’ to sakriti, vidi se iz aviona. Elem, poštar Mića otvar’o pisma, čit’o šta sam ti pis’o, pa ondak to prepričav’o Soki, al’ tako da ispadne da se on svega setio, pa joj se na taj način udvar’o. Soka ga zavolela što je romantičan, pa se naposletku i udala za njega, baš radi toga, a kad je vid’la da ne ume ni da bekne svojim rečima, ondak je već bilo kasno. Ispada da su pisma stigla do tebe, il’ da je Soka znala ko je pis’o, da bi se jedna od vas dve udala za mene. Ja bi’ vol’o da su pisma ipak stigla do tebe, a ne ovako što je ispalo, sad se ja ne bi’ mogo setiti šta sam pis’o, al’ ne bi ti bilo svejedno da si čitala. Kažem ti, ja to iz duše, pa kako ispadne. Pis’o sam ti šta si ti meni i šta bi’ ja vol’o da si mi, pa sam ti tepao, pa te milov’o rečima, k’o da je izistinski, al’ ništa brezobrazno, nego onako, da te obuzme neka milina i da zavoleš što te volem, pa ti, kad pročitaš pismo, ništa drugo ne treba barem dve – tri nedelje, ako ne i više. Pis’o sam ti da si najlepša, što i jeste tako, ja ništa ne izmišljam, pa sam pis’o da bi vol’o da prošetamo po varoši, al’ da me držiš pod ruku, da svi vide da si moja, da se okreću za nama i da kometarišu: “Kakva lepotica, a vid’ kakvog je našla”. Tačno sam opisiv’o kako i gde bi’ te ljubio, koliko bi to trajalo, kako bi nam bilo... Sve sam ja to tebi pis’o, al’ kažem ti ništa brezobrazno. Dok zamišljam da te milujem, kad dođe do brezobrazluka, bude me sramota, pa prekinem, mada bi’ ja i to vol’o, al’ nije u redu da se ti ne pitaš. Milujem ti samo otkrivene delove, mada ruka katkad krene i ispod bluze, al’ se brzo trgnem i počnem da mislim nešto drugo, da ne pomisliš da je meni samo do tog’.



Inače, prop’o sam ti načisto. Ko me sretne o’ma pita: “Šta ti je?”, jer im čudno da čovek može tako naglo smršati. Ja im kažem da imam tumor na srcu. Oni najpre razrogače oči, a ondak kažu: “Budalo! To ne postoji!” Ja kažem da valda ja znam u kakvom mi je stanju srce, pa pitaju od čega, a ja kažem: “Od sekiracije”. Ondak oni kažu da se šegačim sa njima, pa se okrenu i odu, a ja ozbiljno divanio. I još mi kažu da nisam kako treba, a ja se pitam kako da budem kako treba, kad treba da sam sa tobom. Nije šala sotim mojim srcetom, ti ga bar znaš. Kad vole, ondak vole do iznemoglosti, al’ još uvek je ispravno, jedino što bole. Razmišljam kako bi’ mu metn’o neki pancir, da ga, kojim slučajem, ne bi strela još jedared pogodila u centar. Nemoj se smejati, istina je to za te strele, jedino što ja mislim da se to samo jedared u životu desi, k’o onom prilikom kad sam tebe sreo. Izvadiš strelu, al’ vrh ostane zauvek, pa kida i bole. To je ta sekiracija, što o njoj divanim.



Spremam ti iznenađenje sa prstenom, al’ neću ništa da nagovestim, da se ne bi radovala pre vremena. Gledaj samo da mi javiš nekako kad će ti baba i mati biti kod kuće, pa bi’ da navratim,

al’ babi o’ma reci da, ako bi pristala, i ne pomišlja da ću sa njim, iz razloga što smo sličnih godina, do kasno u noć karte bacati, imaću ja važnijeg posla oko tebe, a ne sa njim da dangubim do zore.



Ovo sam obaveštenje okačio na trafo stanicu, blizu mesne zajednice, ako bi, kojim slučajem, išla da pitaš sekretara nešto u vezi komunalija. Metio sam u najlon, ako bi kiša, pa da se ne razlije, a tačno je u visini tvojih očiju, ne mož’ omašiti, jedino ako bi naokolo zverala, pa ti promakne. U tom slučaju, obrati pažnju pri povratku iz mesne kancelarije, al’ najpre, kad si već tu, pitaj sekretara ‘oće l’ skoro uvoditi telofone, pa ako ‘oće, mogla bi me nazvati da mi kažeš nešto u vezi ovoga što sam ti pis’o, znaće broj ovi u pošti, samo moraš biti uporna i strpljiva, jer ćemo sigurno imati dvojnike, a ja, kakav sam baksuz, dvojnik će mi biti tetka Slavka, a ona kad legne na telefon, neće znati da prekine.



Nema veze što će ovo i drugi čitati, dok čekaju avtobus, znaće oni da se ne odnosi na njih, a neće znati ni koga se tiče, iz razloga što ti nigde ime nisam pomen’o. Važno je da ti znaš da sam tebi pis’o, jer znaš koja si.

223. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi

Vraćam se s’ puta,

još uvek mirišem na mleko

i zvezdanu prašinu.

Uzaludnim pokušajima

da me napustiš,

stanjila si mi kožu,

pa svetlim kao svitac i svetac,

dok sa neba uzlećem ka nebu,

sa željom da te nikad ne poželim,

jer ne bih preživeo da se ne ostvariš

i ne bih preživeo da se ostvariš.

Muška posla

Vidim, dosađuješ se,

pa reko’ da predložim da me voliš.

Naučićeš, ne brini, mimikrija je čudo.

Stvoreni smo jedno za drugo –

suprotnosti se privlače,

a vid’ mene na šta ličim.

Ček’ da ti se malo udvaram.

‘Oćeš sladoled?

‘Oćeš da ti pričam

o mom nesrećnom detinjstvu?

Rasplakaćeš se sto posto.

‘Oćeš da se popnem na drvo,

da se smeješ kad tresnem?

‘Oćeš da šetamo po gradu?

Sigurno ću sresti nekog drugara,

pa ću te predstaviti... Kako se zoveš?

Lepo ime, to će i on reći.



Mogli smo u bioskop,

al’ u devet imam probu sa bendom.

Ma, sviruckam pomalo,

spremamo se za Eurosong i Exit,

ništa posebno.

Da, devojke vole muzičare,

al’ nisam ja k’o ostali,

čekam pravu, sa takvim očima,

sa takvim osmehom,

sa takvom tobom.



Čudi me da te momak pušta samu.

Nemaš momka?

Teško je danas, čak i takvoj lepotici,

da nađe ozbiljnog muškarca,

kao što sam, naprimer, ja.

Ubija tempo života.

Svi nekud jure, evo, ja sutra na put...

Moram da skoknem na par dana do Moskve,

pa posle toga do Berlina.

Ne znam šta će mi onoliki stan,

kad nikad nisam u njemu.



Čime se ti baviš?

To je zanimljivo, al’ velika je konkurencija.

Mogu videti sa kumom šta može da učini.

Ma, kad mu ja kažem, nema da brineš.

Evo ti broj, pa se čujemo.



I samo da znaš, od ovog trenutka

nemaš ništa svoje, sve je moje.

Ionako ne znaš šta bi sa tim očima,

usnama, rukama i kožom.

Nećeš se ti meni više dosađivati.