GORAN TADIC

Da hocu


Da hoću, svaka bi se zvezda

sa tobom rimovala

i svaka bi pahulja na tebe mirisala.

Da hoću, ne bih mogao bez tebe.

Da hoću, borio bih se za tebe.

Da hoću, bila bi moja.

Da hoću...



...al’ neću, jer hoću

da pokažem da nisam ni ja slab,

hoću da veruješ da mi je svejedno,

da misliš da takvih k’o ti ima na pretek,

da misliš da mogu da biram,

da misliš da sam voljen,

da misliš da sam srećan,

da misliš da te se ne sećam,

da misliš da se ne kajem

što se nisam za tebe borio...



Da hoću, priznao bih šta hoću,

al’ neću, jer neću da znaš

da te još uvek za sebe hoću,

da mi još uvek nedostaješ

i da bez tebe ništa neću.

Nedostajala je mrva nežnosti


Ne znam zašto je pobegla,

čim je predosetila

da je dovoljna mrva nežnosti

da se zaljubimo jedno u drugo.

Mene je radovalo

to čega se uplašila

i već sam imao milion ideja,

za svaku mrvu po jednu,

za svaki tren i svaki život po jednu.

Takav sam, umem da zamislim lep život.



Htedoh da potrčim za njom,

da je opomenem da je zaboravila da me ubije,

ali se uplaših da će mi dopustiti mrvu nežnosti.

Kud bismo nas dvoje, sa sijamskim srcima

i još sijamskijim dušama?



Trebao joj je plan, a ne ideja.

Ne umem da nacrtam zvezdane pejzaže,

koje jedino njoj želim da objasnim.

“Stavi to na papir”, reče.

Stavih, al’ nigde plana,

samo pesma.

Vise ti ne saljem pisma


Pišem ti redovno, ali ne želim

da izazovem sumnju u moje reči,

pa ih čuvam za sebe i druge neznance,

koji će ih slučajno otkriti u ruševinama mog sveta.

Znaš, istina je prihvatljiva tek kada prođe vreme

u kom bi mogla imati bilo kakav uticaj.

Pišem je za drugo vreme, drugim ljudima,

kojima će biti važnija no tebi.



Više ti ne šaljem pisma.

Napišem naslov,

zurim u prazninu ispod njega,

kao kad zurim u sebe,

tražeći nešto tvoje,

pa umislim da vidim sitnice,

koje si namerno zaboravila,

da bi me žuljale i podsećale na tebe,

a niti ćeš svratiti po njih,

niti želiš da ih vratim,

jer više nisi sigurna da su ti pripadale.

Da nisam ispunjen tvojim sitnicama,

ova praznina bila bi nepodnošljiva

i ne bih znao šta da ti pišem.



Više ti ne šaljem pisma,

jer te se ne tiču, jer te ne dotiču.

Ti sada imaš važnijeg posla od čitanja

nežnih besmislica, koje su mamile smešak,

a sada bi izazvale podsmeh,

zato ih ne šaljem, zato ih ne dam,

to su moja pisma, moji snovi,

moj smisao,

koji za tebe više nema smisla.

Bolje sto ne znas

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.



Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.



Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

Vreme je

Došlo je vreme i za ovo.

Prošlo je vreme.

Stalo je. Prestalo. Nestalo.

Stalo je sve, čiji bi najmanji pokret

produžio vreme za još jedno sećanje.

Mislio sam da će boleti.

Voleo bih da boli.

Kako ne boli, a ima veze sa tobom?



Ni ti, ni ja ne pamtimo kada si otišla,

mnogo je vremena od tada proteklo.

Iznenadićeš se, najzad i ja odlazim.

I ja sam iznenađen, nije to moja odluka.



Nemam ništa da kažem.

Nemam nikakvu misao, nikakvo osećanje,

čija bi posledica bila bilo koja reč.

Želim samo da te pripremim na olakšanje,

koje ćeš osetiti kada odem.

To je kao kad prezreli plod

shvati da mu iz grane koja ga je odhranila

sokovi puni života nisu više od pomoći,

odustane, a grana se, oslobođena tereta, zanjiše.



Težak je teret ovaj crni oblak,

vezan za tebe sićušnim kristalom,

nekada žive, sada teške, vode.

Dovoljna je reč da istopi pahulju,

kojom se grčevito držim za tvoju senku,

pa da se ovaj prezreli oblak rasprši

u milion toplih kapi, koje će kad – tad,

iz milion toplih očiju, ujedinjene tugom,

stvoriti oblak, bliži tebi, no što sam ti ikada bio.



Oprosti što si mi bila ono što nikom nećeš biti.

Ne krivi sebe što si pogrešnu žabu poljubila,

do mene je, pogrešnu sam princezu probudio.

Prepuštam drugima da na tebi isprobaju srce

i da te, nakon toga, u kafani proklinju.

Ja te ne volim na drugačiji, lepši, način.



Hajde, vreme je...

Spremna?

Tri,

dva,

jedan...

Zbogom.

Ko si ti?

Ko si ti da ne veruješ kad kažem da ljubav ne postoji?

Ko si ti da veruješ ovim prstima i očima?

Ko si ti da dopustiš da te volim, makar jedan dan?

Ko si ti da imaš pravo da odlučiš koliko ću živeti?

Ko si ti da znaš ko sam i kakav sam?

Ko si ti da umeš mojim srcem da razmišljaš?

Ko si ti da umeš da me bezbolno uspavaš i probudiš?

Ko si ti da mi ostatak života učiniš lepšim od života?

Ko si, bre, ti da čitavog mog života ne postojiš?

Ko si i gde si?

Hej, trebas mi nocas

Hej, trebaš mi noćas,

da se požalimo na svoje živote,

zbog kojih nemamo zajednički,

ili, tek onako, da budeš kraj mene,

kao da sedimo na gajbi ispred marketa

i čekamo da se život dogodi i nama.



Noćas bismo mogli biti drugari.

Ugasimo svetlo, igramo “Kaladont”

i smejemo se, jer sam MAGARA,

a ti samo MA.

Zamoliš: “Hajde da zamenimo jastuke?”

“Šta fali tvom?”, pitam.

“Tvoj pamti lepše snove.”, kažeš,

a ja se postidim što znaš za njih

i kažem: “Pusti to, bilo, pa prošlo”.

“Dođi na moje rame?”

“Neka, lepo mi ovako da te gledam”...

“Nema šta da vidiš”.

“Stvarno sam ti još uvek lepa?”



Hej, trebaš mi noćas,

da lenčarimo, da pričamo koješta,

da ne slušamo muziku,

ne gledamo filmove,

u ponoć da kokamo kokice,

da se njima gađamo,

da pravimo palačinke oko tri,

u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,

a ja da kažem: “Baš me briga, daću otkaz”...



Hej, trebaš mi noćas,

da me pred zoru pitaš

da li sam se sinoć šalio za rame,

da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo,

da nismo ostali bez cigara,

da pazim da ne primetiš kad šmrcnem

i da se pravim da nisam primetio

kada si šmrcnula.



Hej, trebaš mi noćas,

ne bi to smela propustiti.

Moraces da me pamtis


Moraćeš da me pamtiš.

Živeću dok živiš, ne zameri.

Najradije bih samog sebe izbrisao

iz svih nedoživljenih uspomena

slučajnih dodira srodnih duša.

Čemu ti lepljivi dodiri služe,

osim za nemir živih i tužnih,

ni krivih, ni dužnih?



Moraćeš da me pamtiš.

Bljesnuće, ponekad, griža savesti

zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,

al’ ti barem umeš da se smešiš,

pa ću istog časa postati jednako drag,

poput školjke sa letovanja,

koja se, nakon mnogo godina,

mada beživotna, nepromenjena,

kao kostur davno potrošenog trenutka

pojavi u korpici sa koncima i dugmićima

i probudi, zamalo zaboravljen, san.

Moraćeš da me pamtiš, žao mi je.

Ne moram ni sutra

Toliko se godina ne budim,

pa ne moram ni sutra.

Sve što bih video, nije tema mojih snova.

Koga bi obradovao moj izlazak iz kliničkog života?

Koga bi zanimalo šta se događa sa ove strane mene?

Zarad kile južnog voća i litre vitaminskog soka

da trpim licemerno saosećanje?

Neka, hvala.

Toliko se godina ne budim,

pa ne moram ni sutra.

Falis mi

Fališ mi kada te zagrlim,

fališ mi kada te milujem,

fališ mi kada te ljubim,

fališ mi kada razgovaramo,

fališ mi kada se smejemo,

fališ mi kada ne znam šta bih sa sobom,

fališ mi kada znam šta bih sa tobom.

Odlazak

Ne umem da odem od tebe.

Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,

ostaću još neko vreme,

samo da ti nešto kažem,

da ti dam sitnicu za uspomenu,

da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,

da te nasmejem,

da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,

jer mi se čini da si lepša kraj mene,

da ti zahvalim i da te izgrdim

što sam ti bio drag.



Ne umem da pomirim

potrebu da te imam

i potrebu da me nemaš.

Ne razumem razum.

Petlja se u stvari koje ne razume.

Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.

Zato, valjda, stanuje kod mene.



Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.

Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,

skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,

reci da žuriš, da ćemo se čuti,

snađi se, žena si.



Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.

Ne smeš verovati da je moguće.

„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,

al’ ne smeš me zbog radoznalosti

pustiti da ostanem,

jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.

Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,

pa sam smislio milion nežnosti,

koje moraju ostati zarobljene u meni,

jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.

Sebe već jesam.



Nauči me kako da odem od tebe,

sa sobom ću lako.

Od sebe sam već odvojen.

Jutro moje


Jutro moje, još uvek te sanja tvoje veče,

strepi da će zaspati i prekinuti san koji živi,

umor od dnevnog svetla lagano ga gasi.

Sat, po kome se moje vreme računa,

negde je zapeo i postigao nemoguće –

da se jutro i veče sretnu,

uz veliki prasak i još veći bljesak,

nečujan i nevidljiv onima,

koji žive svoj dan, ili svoju noć.

U trenu nam je svanulo,

dan je narušio poredak

tvog plavičastog jutra

i moje sive večeri.

Ista nam je svetlost slepila kapke

i naterala da u sebi ugledamo boje,

za koje nismo znali da postoje.



Jutro moje, ne pali tvoje veče sveće

da bi bolje videlo,

već u znak zahvalnosti za viđeno jutro,

ponekad priredi malu svečanost,

uz veliku muziku za srce i orkestar sveća,

uz govor tišine kreveta sa posebnim potrebama

i uzdah sa mirisom suza i ukusom proteklog jutra.



Jutro moje, gasi se tvoje veče.

Bez gledanja na sat, znam koje je doba.

Sve sam dalji i tebi i sebi.

Spokojan sam, jer sam slep,

pa još uvek vidim svetlost,

kojom si mi život podarila.

Nema sna bez svetlosti.



Svako veče sanja da mu jednom svane,

al’ za mene druga jutra više ne postoje.

259. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi


Ko zna koji put, pokušavam da te poslednji put volim.

Dogovorim se sa zvezdama da gledaju svoja posla,

a one, za inat, kao da je moje srce najgluplje,

kao da sam jedini kome je stalo do tebe,

daju mi pogrešne savete kako da te zaboravim,

pa se kikoću iza mojih leđa,

milo im što ponovo sa tobom razgovaram,

kao da si moja, kao da sam tvoj.



Ko zna koji put, želim da te ne želim.

Dlanom o dlan dodirnem svoj dodir,

zamislim da je tvoj, pa se rastužim,

nisu ni nalik, a ne znam koji više boli,

moj, koji osetim, ili tvoj, koji ne osećam.

Sve se nadam, zaboraviću kako se želi,

pa ćeš, bez mene, mirnije snove sanjati.

Opirem se, al’ najluđi deo mene,

čeka to malo da zaspim, odskita do tebe,

tek da ti nosić zagolica i prekine san,

u kome sanjaš nekog ko nije čak ni moja kopija.

Ne zameri, nisam to ja, već najluđi,

najgori, ili najbolji, deo mene.



Ko zna koji put, želim da napišeš pesmu o meni,

makar napisala “kamen” na fiskalnom računu od kafe,

ispijene u društvu nekog ko te zaslužuje,

ali da znam da si pomislila na mene,

da si me sa malo reči, na najbolji način, opisala,

pre no što si me zgužvala i spustila u pepeljaru.



Ko zna koji put, priželjkujem da sam tužniji no ikada,

da tužniji od ovoga ne mogu biti,

da te se narednih puta sa radošću sećam,

jer sam najtužnije tuge večeras na tebe potrošio.

Umesto poslednje cigarete

Sa tvojim imenom na usnama,

umesto poslednje cigarete,

pred Amorovim streljačkim odredom,

prkosim zemljinoj teži.

Moje će kosti, razasute po nebu, kao bajalica,

skinuti sa tebe crnu magiju moje ljubavi

i tvojoj duši doneti, preko potreban, mir.

Budi slobodna,

sve dok slobodnom božijom voljom,

odenuta u venčanicu od bele magije,

nečujno ka zvezdama ne poletiš,

da me pronađeš, prepoznaš i zaprosiš,

jednom za uvek.

Znao sam


Želeo sam te više no što sam želeo

da te ne želim i da me ne želiš.

Lepo ti rekoh: “Đavoli su ti anđeli”,

radoznalo, neposlušno magare moje,

al’ ko bi mojoj pameti verovao,

kad sam je se i sâm odrekao

u korist prelepe ludosti?

Nadao sam se da si ružnija i pametnija,

prelepo, blesavo moje.

Nadao sam se da sam ti ružan i glupav,

ovako ružan i glupav,

budalo jedna, nepromišljena.

Nešto te je zavelo, nisam to bio ja.



Znao sam da ćeš postati moja religija,

moja molitva, zagrobni život

i Sveta vodica iz oka.

Znao sam da ću, kada se opametiš,

nastaviti pad, padobrane moj.

Plan(ina)

Plan je ovakav:

napraviću planinsku kućicu

(planinu sam već napravio).

Uselićemo u poslednji čas,

pred višemesečnu mećavu.

Imaćemo sto kubika drva,

sto dana, sto noći za planiranje

prvih sto godina sreće

i za dogovor o tome

koliko će nas biti za stolom.

Na satenskoj postelji

pisaćeš moju biografiju.

Između dva poglavlja,

na zamagljen prozor,

zapisaću svoj kardiogram,

koji će pred zoru postati kristalni stih,

spreman da nam, čim otvorimo oči,

izda dnevnu i noćnu zapovest.



Eto, možemo po planu,

a može i ovako da ostane,

kao da se ne poznajemo.

Polazak

Ili to nisi trebala biti ti,

ili ovo nisam trebao biti ja.

Nije do nas, nije do tebe,

biće da je do mene.

Pogrešno sam rođen,

pogrešno odgojen

i pogrešno pripremljen za tebe.

Ko je mogao znati da zaista postojiš?



Ima vremena, valjaćeš nekom.

Možda bih i ja nekom valjao,

da ima vremena.



Bog i dalje tera inat,

odbija da postoji,

jer zna da imam za njega

par neprijatnih pitanja,

vezanih za tebe.



Ni kofer nemam, zamisli.

I da imam, bio bi prazan.

Sa koferom, kao sa pameću.



Nikada neću otići.

Moj odlazak je večiti polazak.

Zašto bih, uostalom,

napustio svoj cilj?

Ljubav na papiru

Potrudila se da saznam

da se bez Nje i bez ljubavi može.

Život je ponovo beživotan,

a ja bez snage da unesem živost u njega,

igram jednu od sedam milijardi monodrama,

u kućnoj režiji, za lične potrebe.



Svet više ne posmatram iz ptičje perspektive,

zapravo, uopšte ga ne posmatram.

Klonim ga se, jer nemam reči.

Odustajem od usta.

Da imam šta da kažem, ne bih pisao.

Šta svetu da kažem, što nije već čuo?

Čudi se svet čudima,

a ne sluti kako je onima,

kojima se čudo dogodilo.

Svet i ja – dva različita sveta,

sa ukupnim zbirom čuda: 307.

Svet nije želeo da menja svoj svet, već moj,

ja nisam želeo da menjam svoj svet, već svet.

Svet ne voli da gubi, ja nisam navikao da dobijam.

Tu smo gde smo – svako u svom svetu.

Putujemo, svako oko svog sveta.

Svet se više plaši graničnog prelaza,

nego putovanja do granice,

a ja kružim kružnim tokom,

ne nazirući spasonosnu granicu

svoje izdržljivosti.

Na muci se poznaju glupaci.



Ne kajem se. Voleo sam je,

onako kako se jedino Ona može voleti,

ali imao sam loše savetnike:

anđele, zvezde, srce...

Kakav kič!

Prvi bih se u lice nasmejao

“muškarcu”, koji najvažniju bitku

vodi uz pomoć takvih saveznika.

Srećom, ovakvih više nema.

Pardon, onakvih.

Drugi će je osvojiti na juriš,

jer tako se osvaja trofej.

Biće polaskana, potom ponižena.

Kako to znam?

Pre Nje i ja sam bio samo muškarac.



Mislio sam da me voli,

onako kako sam jedino ja

želeo da budem voljen,

dok sam želeo da budem voljen,

dok sam voleo da budem željen.

Neverovatno, svu tu lepotu sam,

ovolicnim srcem, otkucao

i menjao svet na bolje,

kakav sam i sâm postao.

Zahvaljujući Njoj,

svet i moj svet sklopili su primirje.

Mislio sam da me voli,

onako kako je volim,

a sve sam to sâm, tremolom srca,

dvanaest hiljada vibracija na sat,

komponovao, odsvirao, improvizovao...

Falširao.

Šta sam ja mogao znati?

Imao sam tek koju godinu manje no sada.

Samo sam umislio da me voli, kao što je volim

i želeo da se pohvalim svetu,

da je i moj svet lep.



Bila je moj rukopis, krasnopis,

kojim sam pisao dnevnik svojih snova,

želeći da svet pročita i shvati

da se isplati verovati im.

Nekom se dopao način na koji sam sanjao,

nekom Ona, nekom čak i ja,

neko je zamrzeo i Nju i mene,

jer sam je voleo.



Voleo sam je i kada sam shvatio

da me ne voli.

Svet nije mogao to da razume,

ali imao sam argument – voleo sam je.

Jedino ja.

Da sam je svetu pokazao,

čitav bi se svet u nju zaljubio.

Pisao sam je onima,

koji umeju da je pročitaju,

jedinu lepu,

jedinu dobru,

jedinu moju,

koja nije moja.

A voleo sam je

i kada joj je dosadilo

da je volim.

Voleo sam i ljubav,

ali Nju više.



U isti mah i čast i stid –

čast što sam voleo baš nju,

stid što sam, bez Nje, posustao.

Ostaje ljubav na papiru,

sa njenim pečatom i mojim potpisom.

Priželjkivao sam da će mrtvo slovo

na papiru doslovno opisati

ono što će ostati između redova,

ali to ne zavisi od mene,

već od onih koji će čitati.

Ja sam je samo voleo,

lepše no što sam je pisao.



Srećom, ovakvih... onakvih više nema.

Biće voljena onako kako zasluži.

Ni te svakidašnje ljubavi nisu toliko loše.

Kako je drugima, tako će i njoj biti.



Voleo sam je.

Ljubav se sa oblaka srozala na papir.

Još uvek je najbliža tome da me voli

onako kako želim da budem voljen,

onako kako bih je ponovo voleo,

kada bi verovala koliko sam je voleo.



Ćutim i pišem na istom listu papira,

izvod iz matične knjige rođenih i čitulju.

Nezanimljiva je moja priča

u moru poruka u bocama,

koje se jedna o drugu razbijaju,

u pokušaju da privuku pažnju

poštenog nalazača, koji će,

shvativši da je prekasno za pomoć,

zbunjeno držati smotuljak,

koji je nekada bio nečiji život.

Siroce


Vidi kako majušno srce drhti pred tvojim očima.

Zar ti nije žao da se napolju smrzava?

Unesi ga u toplo, hrani i neguj, dok ne ojača.

Dok trepneš, progledaće,

prohodati, odrasti i otići.



Ne gledaj u mene, srce jeste moje,

ali nisam ja taj koji ga je napustio.

Sanjaj

Sanjaj
by GORAN TADIĆ-KOMPOZITOR, KANTAUTOR, PISAC on Wednesday, November 9, 2011 at 10:20pm ·

Odoh časkom do zvezda,

da zakopam neke tuge.

Za to vreme, sanjaj nešto nemoguće.

Snovi treba takvi da budu.

Baksuz sam, ne umem da sanjam,

al’ umem da ostvarim tuđe snove.

Svoje neuspešne pokušaje

premeštam iz nesanice u nesanicu

i smišljam laži za uz jutarnju kafu:

“Sanjam ti ja tako...”

Kako sam mogao znati da te volim

Kako sam mogao znati da te volim?

Bilo je čarobno, kao da ja ne učestvujem u tome.

Bilo je... Sećaš se? Isto nas je čudo snašlo,

samo što ti umeš da prećutiš i zaboraviš,

a ja očajnički godinama pokušavam da opišem

kako je bilo ovo što me ne napušta.

Kako sam mogao znati da će trajati dok trajem ja,

a bogami, potrajao sam, više nego što treba?



Kako sam mogao znati da te volim?

Zaboga, niko me nije pitao hoću li umeti.

Nisam verovao da i ti mene...,

pa sam verovao da znaš šta radimo.

Trebaš mi više no ikad

da pomogneš da te zaboravim.

Šta ćeš mi bez ljubavi?

Šta će mi ljubav bez tebe?

Ti sve umeš, možeš i smeš,

za razliku od mene.

Vidiš, kako si se lepo snašla?

Čak si i takvu silu, kao što je ljubav,

savladala, potčinila, ukrotila.

Ništa ne umem.

Čak nemam ni pravo ime za ovo

što svi bolje od mene znaju

da nije to što osećam,

a kako sam mogao znati

da ću osećati?

Ništa ne umem, mila,

ni da govorim, ni da ćutim,

ni da dišem, ni da se ugušim,

ni da crvenim, ni da izbledim,

ni da ustanem, ni da se srušim,

ni da naučim, ni da ne znam,

ni da te zagrlim, ni da te pustim,

ni da se radujem, ni da tugujem...

Ništa, baš ništa ne umem i ne znam

kako ne mogu da znam,

jednako kao što onda nisam

mogao znati da te volim.

Čarobno je, mila,

kao da ja u ovome ne učestvujem.

Roman

Zavolećeš me.

Pa, šta?

Pa, biće svašta.

Pa, neka bude.



Nisam brinuo,

verovao sam u sebe –

znao sam da nema šta da zavoli.

Zavolela me.



Obećah da ću je učiti da barata rečima.

Da bi svela gubitak na minimum,

preuzimala ih je direktno sa mojih usana.

E da, tako se piše roman.

Upoznavanje

Ne poznajem nikog ko toliko,

kao ja, voli da se ljubi.

E, pa, da se upoznamo...



Jeo si nešto slatko?

Osim tebe, ništa.

Zašto pitaš?



Ja bih još malo.

Zašto malo?

Pa, malo po malo...



Znaš li gde me nisi poljubio?

Znam.

Zašto?

Želim da mi traješ.



Je l’ mi ovo sanjamo?

Pssst, probudićeš nas!

Vatromet

Ludice, nisam piroman,

samo nisi navikla na vatromet.

Opusti se i gori sa mnom.

Ni dima, ni pepela,

samo svetlucave iskrice.

Trajaćemo kratko

i dugo se pamtiti.

Videces

I ti ćeš videti, mila, da se najviše voli onaj koga nema.

Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje,

ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe,

mada nećeš moći da se setiš

po čemu je, od bezbroj posebnih, bio poseban

i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš, a ne nekog boljeg.



Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi,

dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu.

“Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne”, reći ćeš

i mislićeš da si zbog rasejanosti postavila sto za jednu osobu više.

“Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?”

“Ne pričajte gluposti. Život nije bajka.”

Videćeš, sve se zaboravi.