GORAN TADIC

Moje misli


Moje misli pred tobom imaju tremu,

kao da si tu, kao da ih vidiš,

crvene, mada nisu grešne,

zamuckuju, brljave, stide se

što ne znaju šta da misle.



Cvrkućem, zviždućem,

ne bi’ li ih nadjačao,

da se predamnom ne brukaju,

kad čujem šta su smislile.

Znam kuda vodi to

kad se prave blesave,

pa me, kao, ne čuju,

jer su se nešto zamislile...



Znam ja dobro moje misli,

prave se pametne, kao da su tuđe,

al’ ne mogu me prevariti,

vidi se na njima da im se sviđaš,

da su se podmladile, podetinjile,

pa odjednom misle da sve mogu

i ništa im nije teško,

osim da se saberu u tvom odsustvu,

a šta bi tek bilo kad biste se sreli

ne smem ni da pomislim.

(Još) jednom ćeš se zaljubiti


Jednom ćeš se, uprkos opiranju, zaljubiti,

nečije nešto podsetiće te na nešto moje,

što je nekada davno bilo samo tvoje.

Pitaćeš se otkud ja u nečemu

što nije imalo veze sa mnom,

ni onda kada sam bio na mestu

na kom će se zateći neko drugi.

Setićeš se da si se zarekla

da nikad više, niko kao ja

neće smeti da ti se približi

ili, nedajbože, dušu dodirne,

jer je prenežno i prebolno,

al’ ne pitaš se, mila, ti

s kim ćeš pokušati

da me zaboraviš.

Biće kao što je bilo sa mnom,

dok ne prođe i ne postane

kao što je sada sa mnom.

Mislićeš da ga mrziš,

kao što si mislila da ga voliš,

a on, ni kriv ni dužan,

ostaće zauvek kriv

i zauvek dužan.

Sâm Bog zna zašto ćeš morati

da se ponovo zaljubiš,

a Đavo će znati otkud ja

u još jednoj ljubavnoj priči,

koja nema veze

ni s ljubavlju, ni sa mnom.

Lepsi svet


Pokušao sam, zbog tebe, da ulepšam svet,

ali jači su oni što ga čine ružnim.

Ne ljuti se na moje srce, nije ono krivo.

Šta je ono moglo, osim da te voli?



Moja je greška što ne znam gde sam grešio,

a hteo sam da ostavim lepši svet za sobom,

onakav kakav zaslužujete ti i još malo koja.

Šta ostane od ljubavi? Plodovi? Tragovi?

Samo nekada voljeni, a to je ništa

naspram onoga što su bili.

Nekada voljeni na tren su ulepšali svet,

a sada čitav svet nije u stanju

da im ulepša makar trenutak.

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ


Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.



Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.



Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

Ti ćeš da me učiš kako se voli?


Ti ćeš da me praviš blesavog,

šašavog, blentavog i glupavog?

Ti ćeš da me gledaš kako ne znam

gde da gledam dok me gledaš?

Ti ćeš da mi kažeš “utišaj srce,

ne čujem ništa od njega”?

Ti ćeš da se guraš pod moj dlan,

kada ga slučajno odvojim od tebe:

“Miluj me, odavno nisi”?

Ti ćeš da mi kažeš:

“Nismo normalni,

medeni mesec nam traje godinama”?

Ti ćeš da mi budeš najlepša na svetu

i lepša od svetova, koje ćemo otkriti?

Ti ćeš da mi budeš važnija

od onih što se prave važne?

Ti ćeš da me pitaš:

“Kako je moguće da me toliko voliš”?

Ti ćeš da mi budeš inspiracija za život?

Ti?

Naravno, ti.

Ko drugi?

Mislio sam da ne postojis

Mislio sam da ne postojiš,

jer to što ja izmaštam,

Bog ne ume da stvori.

Zatekla si me nespremnog za život,

mislio sam da ne postojim.

Zaboravio sam kako se raduje,

pa sam zaplakao od sreće

i bio presrećan

što ponovo umem da plačem.

Čim sam te ugledao

zabranih sebi da te zavolim.

Uzalud, bilo je kasno.

Tuga bez naslova


Nisam stigao ni da te zavolim...

Lažem, zavoleh te na prečac,

ali danas me stid što sam se ponosio

dodirom tvoje oholosti i gordosti,

misleći da je to čudo ono čudo,

koje oživi tek ponekog bezdušnika,

spremnog da istog časa umre od sreće

što je voljen i što je živ.



Kao da se dogodilo nešto što se ne zaboravlja,

pa ne mogu da zaboravim da se moglo dogoditi

nešto zbog čega vredi živeti, il’ umreti, svejedno.

Još uvek si mi lepa, kao što nikom nećeš biti,

al’ ipak skrenem pogled kada te ugledam

u albumu sa mojim neostvarenim snovima.

Sanjam, ali ne kao pre, uzdržan sam.

Sanjam šta je moglo biti, a ne šta će biti.

Nisu to više snovi, već obično kajanje

zbog nepočinjenog greha.



Seti me se ponekad, ako se setiš,

toliko možeš. Možeš li?

Odavno mi se ne živi,

al’ ponekad mi dođe da oživim

u tvom sećanju na mene i moje ništa,

tek da oživim, tek da vidim šta ćeš sa mnom,

tek da osetimo bilo šta, nedeljivo,

svako svoje, svako za sebe,

kao da se ne poznajemo,

kao da nisam stigao ni da te zavolim.

Ja mislim


Ne mora da znači da sam u pravu,

al’ ja mislim da neki

namerno sviraju tužne pesme,

tek da nama, ovakvima, napakoste,

da se raspekmezimo,

da psujemo život i sve živo

kad se setimo da imamo nekog

tek da ga nemamo.



Ne tvrdim, al’ mislim da neki

namerno pišu tužne pesme

(k’o da mi ne bismo umeli,

ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).

Tačno umeju da pogode živac,

da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,

prosto mu dođe da mu se ne živi,

al’ nekako se uvek čini da je rano

da obuče pižamu od oblaka,

pa se još malo prenemaže kroz život,

tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:

“I nikad se više nije javila?”



Možda to baš nije tako,

al’ imam subjektivan osećaj

da me niko ne voli.

Teoretski, postoji mogućnost,

jedan do dva posto,

da me se ponekad setiš,

al’ šta je to za ovol’kog čoveka.

Il’ voliš, il’ ne voliš.

Pa, je l’ tako?

Ja bar tako mislim.

Ne znam, nisam ni ja više

najpametniji na svetu.

Mislim, ne zna čovek

više šta da misli.

Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti

tužnu muziku i tužne pesme

i pohapsiti sve te što proizvode tugu,

te muzičare i te pesnike,

pa da i mi, ovakvi,

konačno budemo srećni.

Necu se smiriti


Neću se smiriti ni tamo

gde se tuguje za živima.

Falićeš mi još više,

al’ ću se moliti

da te što duže ne sretnem.

Ne znam kako ću te

i čime voleti,

kako javiti da mi je toplo,

da imam sve što mi treba

(osim tebe, naravno),

da sam u dobrom društvu

(vole da slušaju o tebi,

čude se šta si na meni našla)

i da sam najzad srećan.



Pronaći ću,

ako ne postoji napraviću,

rupicu na nebu,

da ponekad provirim

i podsetim se koliko si mi lepa.

Ako si, nekim slučajem, tužna,

isključiću grejanje,

da se smrznu oblaci

i stresu pahulje sa sebe,

da se raduješ,

kao da znaš da ti šaljem znak

da ne treba da žuriš,

da ću te sigurno čekati,

jer imam svo vreme onog sveta.

Ponekad, tako, navrati...


Taman kad bi mi se učinilo

da me zauvek zaboravila,

iznenada bi se pojavila,

tek da proveri da li je još uvek volim.

“Sanjala sam te... Brinem... Nedostaješ...

Moraš naći nekog.

Nemoguće da ti ni jedna žena nije po volji.

Zašto ne otputuješ negde?

Godiće ti promena...”



Trudila bi se da sve izgleda

kao da je ona pogrešna Julija,

ili da sam ja pogrešan Romeo,

kao da je pogrešna Roksana,

ili ja pogrešan Sirano,

kao da je ona pogrešna ona,

ili da sam ja pogrešan ja,

a ja bih se čudio kako uspevam

da se uzdržim

da je ponovo neprimetno ne zaprosim

i zašto joj tolerišem

loše odglumljenu ravnodušnost.



Nervirao bih se

što ništa ne znam o ženama,

što ništa ne znam o sebi,

što ne znam kako da kažem

da je volim, a da je ne uvredim,

što joj verujem i kada joj ne verujem,

što mi se jedino zbog nje živi,

uprkos tome što mi se ne živi.

“E, budalo jedna”, kažem sebi,

(ne bih pogrešio ni kad bih se njoj obratio),

usne mi trnu, koža joj trne,

al’ niti ću usne prineti njenoj koži,

niti će kožu prineti mojim usnama,

jer mora da ide, ima obaveze...

Sanjaće me... Brinuće... Nedostajaću...

Kao zena

Zauzeta neravnopravnom borbom

za ravnopravnost polova,

retko je uspevala da se oseća kao žena.

Uglavnom bi to bilo na svadbama i slavama,

kada bi, poput ostalih prisutnih žena,

željnih da na svojoj koži osete da su žene,

privlačila pijane muške i zavidne ženske poglede.

Osvrtala bi se naglo,

tako da joj jutros fenirana kosa prekrije lice,

koje oni iza nje nestrpljivo priželjkuju da vide,

oči bi joj u tom času još tajanstvenije bile,

a kada bi lokne pale na tanke bretele,

bljesnuo bi njen naivan, ali zavodljiv osmeh,

pun neizgovorenog samopouzdanja.



(Pre)tesna i (pre)kratka haljina živih boja,

šivena povodom sličnog događaja pre nekoliko godina,

njenim oblinama dodala bi zavodljive krivine,

zbog kojih bi neoprezan pogled lako gubio kontrolu

i završavao tamo gde nije pristojno da završi

pred tolikim svetom,

kom ni jedan pogled ne može da promakne.

Osetila bi se ženom,

kakva želi da bude svakog dana,

muškarci bi je gledali kao ženu,

kakvu žele da ljube svakog dana,

a pripit pogled “onog njenog”

laskao bi izazovnim krivinama oblina

neke druge žene, koja je,

zauzeta neravnopravnom borbom

za ravnopravnost polova,

zaboravila kada se poslednji put

osećala kao žena.

Original


Gde si bila dok si imala šta da zavoliš

i dok je imao ko da te voli?

Sada sam tek reprodukcija,

tužno sećanje na sebe.

Zapravo, ne sećam se, tugujem.



Tako bih voleo da te volim,

kao što sam te voleo,

da ti ne bude svejedno,

da zavoliš uspomenu na mene,

da nam bude žao

što se ranije nismo setili

da nikad nije kasno...

Da te volim tako da kažeš:

“Ovo je vredelo čekati...

Da se nisi usudio da sada umreš”,

a sve drugo da prećutiš,

da se opet ne posvađamo,

jer tako je malo večnosti preostalo

za onoliku sreću, koja nas čeka,

ako prestanem da tugujem

i ponovo postanem original sebe,

zbog tebe.

Za tebe.

Nije za mene?


Nisam ja za tebe, reče.

Za koga si? Ko je za tebe?

Ne pitah je, iz pristojnosti,

al’ pitam se sada

i pitaću se sve dok se ne uverim

da je za nju neko ko nije ja.

Sigurno jeste. Mora biti.

Nisu svi ja.



Ko je za mene? Za koga sam?

Ona zna da za nju nisam.

Ona sve zna, ali za moje dobro

ne govori, voli me.

Ne razumem ja to...



Kajaću se zbog ovoga, reče.

Kaje li se što nije za mene?

Kaje li se što nisam za nikoga?

Ma, dobro je ona,

ne bi daleko dogurala

kada bi se kajala zbog svih nas,

koji nismo za nju i za koje ona nije.

Nestvarno


Da nisi tako nestvarna,

ljubio bih te tamo gde se najmanje nadaš,

na tebi nepoznat, bezobrazno nežan, način.

Čudila bi se – “zar postojiš”,

a ja bih se namerno skrivao pod tvojom kožom,

da te zadirkujem i da ti ne dam očigledan odgovor,

dok ne shvatiš da živim od onoga,

za šta si mislila da ničemu ne služi

i da se kod tebe slučajno zateklo.

Moja je mašta po tebi oblikovana,

ništa me tvoje ne može iznenaditi,

sve sam to osetio, video, želeo...

Ostaje još da dotaknem...

Ne boli

Ne osećam da boli.

Ne znači da ne boli, već da ne osećam.

Bilo je bolje dok su se razum i srce,

preko moje grbače, prepirali oko tebe

i krivicu što je tako kako je svaljivali na mene,

a ja bio srećan što me modrice

od njihove prepirke bole,

jer bio sam jedini krivac za ljubav

i jedini koji je umeo i mogao da oseća,

jedini koji se ponosio nama,

jedini koji je mislio na nas.

Gde je nestalo to što je bolelo?

Kod mene nije, a nema kod koga drugog da bude.

Iste misli istog mene o istoj tebi...

Ne boli. Namerno ne boli!

Ne boli, čak ni po sećanju.

Upij me


Ja sam najprirodnije mleko za tvoje telo.

Koža ti je žedna, upij me,

očvrsni i smekšaj,

miriši na mene, dok ne izvetrim.

Neskromno smatram da zaslužujem

raskošan prividan nestanak u tebi,

pre konačnog, još raskošnijeg,

odlaska kroz pore na tvojoj koži,

pijanoj od moje ostvarene mašte.

Nakon mene, kada me zaboraviš,

bićeš kao nova, kao netaknuta,

toplija, mekša i nežnija,

pod nečijim radoznalim usnama,

dok šapuću: “Koža ti je kao saten...”

Upij me... Investiraj u sebe...

Da me voliš


Da me voliš, priznala bi,

jer voleti nije sramota.

“Volim te i šta mi možeš”,

prkosila bi i provocirala,

a ja bih se čudio

šta si to na meni našla,

bleso zaljubljena.

Bilo bi mi krivo

što ne umem kao ti da volim,

vežbao bih kad nisam sa tobom,

pokušao da te sustignem,

naravno, bez uspeha,

pa bih se, onako nasekiran, pravdao:

“Lako je njoj, takva se rodila”.

262. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi


Ništa više nije dovoljno nežno,

da bi me rastužilo i podsetilo na tebe.

Zaboravljena si, izgleda.

Prošla si.

Nema te, kao što si želela.

Eto, sve sam ti želje ispunio.



Tražim Đavola,

ne bi li me neka nevolja snašla,

da imam čemu da se nadam,

jer svaka nevolja mora proći

i ustupiti mesto olakšanju.

I nevolji si o meni ružno govorila,

pa me i ona izbegava.



Ništa više nije dovoljno tužno,

da bi iscedilo suzu iz ovog tupog pogleda,

pa kad se, k’o svaki pravi muškarac postidim,

opsujem život, ne zbog njega, već zbog toga što sam slab,

pa dopustim da se raspekmezim zbog tamo neke tebe.

Srećom, nema nikog da mi briše suze

i da me teši frazom “proći će”.



Jebiga, voleo sam te. Izvini.

Ti mene nisi. Nema veze. (Jebiga!)



Nekada su ulice bile notne linije,

po kojima sam, skakutanjem,

umeo da zapišem nezaboravne melodije,

danas sam jedna od bezbroj nemih nota,

koje tumaraju po besmislenoj partituri,

priželjkujući muziku smisla.

Fališ mi i sada, kada sam te zaboravio.

Dođavola, nemam pojma šta bih sa tobom,

jedino što umem je da te volim.

Hoću da umrem, neću da mi nedostaješ.

Potrebno je..


Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,

da me uteši što sam na pogrešan način stario,

da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,

da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,

da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.



Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,

da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,

da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,

da bude moja, umesto moje,

da me greje i da me nasmeje.



Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,

koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća

i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,

reći šta misli o mojim mislima.



Potrebno je...

Tako je mnogo potrebno za sreću,

kada se prokocka ono malo, potrebno za sreću.

Znam zašto ponekad nekoj ženi dopustiš da mi se približi


Znam zašto ponekad nekoj ženi

dopustiš da mi se približi –

brineš da mi srce ne zarđa od nerada,

da se ne pokvari, kao ja,

pa uvračaš da se osmehnem očima,

za koje pomislim da su sasvim nove,

da govore drugačijim jezikom

od onog kom su me tvoje oči s lakoćom naučile.

Raduje te svaki moj nespretni pokušaj udvaranja,

kikoćeš se iz prikrajka, prisećaš se...

Tajnim znacima, ženi koja ništa tvoje nema,

daješ detaljno uputstvo za mene,

a ja se čudim kako neko ko me prvi put vidi

tačno zna šta volim.

Pomisliš da sam na dobrom putu da te prebolim,

a mene sramota da drugu u tvojoj blizini poljubim,

pa slažem da moram na duži put

i da se ne isplati da me čeka,

jer ću se vratiti bolestan i star.

Čudi me da ne znaš da znam

da si u mojoj blizini,

kad god imaš vremena.

Znaš, ali se bojiš da ću

pomisliti da me pratiš,

jer me još uvek voliš.

Ne brini, znam da to nije ljubav,

nikad nije ni bila.

Samo proganjamo jedno drugo.

Osetiš da se provlačim kroz tvoje zenice,

kad god umislim da sam nevidljiv,

pa se radujem kada ti oči ne zasuze

i milo mi što te nisam rastužio.

Te tvoje lažljivice

neizgovorene suze ostave za kasnije,

kad pomisliš da sam zaspao,

pa se na miru isplaču za oboje,

a ja besnim što još uvek nisam umro,

da ne gledam kako te mučim,

da ne gledam kako misliš da nisam tu

i kako se pripremaš da mi ovih dana

dogovoriš susret sa ženom koja ništa tvoje nema,

ne bi li me usrećila i odvukla od tebe.

Rastuži me

Rastuži me nekom besmislicom,

slaži da sam živ,

nateraj da dokažem da još uvek umem

da se davim u jednoj kapi sebe,

preponosnoj da bi se domogla mog oka,

prelukavoj da bi tvom oku bila vidljiva.

Rastuži me i nemoj me tešiti,

ostavi trag koji ću, mrtvom stražom,

umeti pod kožom da čuvam

za ovakve dane, kad postanu crnji.



Rastuži me tako da mi bezdušni zavide

što umem da drhtim u praznom predvorju Neba,

u kom odjekuje moja samoća,

ispunjena prazninom tvojih izostalih dodira

i neizgovorenih pogleda.

Obraduj me lepotom tuge,

jedinom lepotom koju pamtim.

Rastuži, kad ne umeš da usrećiš.

I da umeš, ne bih se snašao.



Rastuži me, kao da me voliš.

Podseti me da sam sve svoje mladosti

protraćio na one koji ni svoju nisu zaslužili.

Rastuži me da mi bude lakše,

podseti me ko sam i gde sam.

Ovo nije...

Ovo nije jutro,

ovo nije kafa,

ovo nije doručak,

ovo nije plan za današnji dan,

ovo nije razmišljanje,

ovo nisu osećanja.

Možda sam živ,

ali ovo nisam ja.

Dobro je

Previše je ovo života za mene.

Kako sâm živeti život za dvoje?

Svoju polovinu dana nekako preguram,

tuđu ne uspevam ni da pomerim.

Pola zalogaja nekako progutam,

tuđom polovinom se gušim.

Uglavnom se svodi na “i to će proći”,

koje, kad prođe, ustupi mesto

nekom novom “i to će proći”.

Dobro je što si otišla, još bi mi teže bilo

kada bi morala i ti kroz ovo da prolaziš.

Poslednja pesma o tebi


Posmatram život kroz neprobojno staklo.

Tiho je i mirno sa obe strane,

ne utičemo jedan na drugog.

Dva bezlična paralelna sveta,

nezainteresovana za kompromis

sa čudakom iza stakla,

odriču se nekadašnjeg saborca i protivnika,

ne dotiču jedan drugog,

ne tiče ih se.

Žali Bože takav život i ovakvog mene.



Učini mi se, mila, da vidim tvoj odraz

na uglačanoj površini stakla,

osvrnem se...

Nema te, kao što te nikad nije ni bilo.

Misija

Koliko sam nedaća teškom mukom

i koliko užasa nevoljno preživeo,

koliko se nadao, padao,

posustajao, odustajao,

koliko puta želeo da sam mrtav,

koliko puta poželeo da oživim,

koliko puta prestao da merim vreme,

koliko puta ga krojio i krpio,

da bih te na tren doživeo

i pokazao kako se voli,

da ti lepše bude sa nekim

kome ćeš pokazati

šta si od mene naučila.