GORAN TADIC

Tezak sam...


Težak sam, jer mi je teško.

Kada bi skinula teret sa moje duše,

znala bi koliko sam lagan.

Mogla bi me zubima do postelje odneti,

mogao bih sobom jastuk ispuniti,

da najzad i ti nešto lepo sanjaš.

Težak sam, kažeš? Sebi sam najteži,

jer težina i lakoća od tebe zavise.

Nema ništa teže od mene.

Težak sam, jer mi je teško

da nikog nemam,

a niko mi, osim tebe, ni ne treba.

Ne mogu ti biti on


Ne mogu ti biti on.

Moj dodir bio bi njegov

i što je nežniji, bio bi grublji.

Izgovorena nežnost

podsetila bi te na njegovo ćutanje.

Kada sam uz tebe pitala bi se gde je on,

kada nisam, on bi ti nedostajao.



Ne možeš mi biti ona.

Brzo bi se uželela sebe.

Znala bi zašto ti poklanjam

uvek isti parfem

i zašto mislim da znam

gde najviše voliš da te ljubim.



Srce pamti otkucaje,

ponovi ritam

kada mu neko na nekog liči,

stvarajući zabludu.



Ne mogu ti biti on,

ne mogu ti biti čak ni ja.

Obećao bih da ćemo

živeti poeziju,

a naši bi stihovi brzo postali

ukrštene reči.

Ziva istina


Ovo je živa istina...

Lažem, istina je da sam je voleo,

a živa je samo uspomena na nju.

“Nemoj to da nam radiš”, reče.

Sve sam umeo osim da to ne umem.

“Ne brini, umreću od prevelike ljubavi,

a ti ćeš od nje živeti večno”, obećah,

ni sam ne znajući da li ću u tome uspeti.

I evo mene na odru, eno nje na tronu,

želja mi je ispunjena – voleo sam najviše,

bila je najviše voljena.

Eto, bar je meni srce na mestu.

Ne ostavljaj me nikad samog dok sviram

Ne ostavljaj me nikad samog dok sviram,

do jutra bih se mogao navići na

sto godina pritajenu samoću,

spremnu da me prvim taktovima tuge prepolovi

tako da me ni rođena ti ne prepoznaš,

kad, zabrinuta zbog preduge tišine,

proviriš kroz moje trepavice,

pa zaplačeš, jer ništa ne zatekneš,

a znala si da me ne smeš ostaviti dok sviram,

jer dok se vratiš može biti kasno

da ne bude za nas kasno.

Ne ostavljaj me nikad samog,

svirao – ne svirao.

Kumulonimbusi, ili altostratusi (svejedno je)


Što ne volim invaziju kumulonimbusa,

muvaju se po čestitom nebu,

tek da nerviraju čestit svet,

koji i bez njih ima dosta svoje muke.

Bar da ‘oće kiša, da se čovek nervira

što nikud ne može iz kuće,

il’ ako ga pljusak zatekne napolju,

da psuje što nije poneo kišobran,

a zašto bi ga poneo kad su rekli

da neće do večeras padati...

Ma, ovo su, zapravo, podmukli altostratusi,

deluje kao da će se svakog časa razići,

a neće, znam ih ja,

ostaće da izazivaju tahikardiju

i nervnu napetost

kod osoba sa srcem i nervima,

a ja sam jedno nežno i senzibilno biće,

iskoči mi alergija po čitavom srcu,

a ne smem da češem, da se ne upali,

pišu mi se pesme, a ne umem,

ljubi mi se nešto slatko,

a nema ništa slatko u kući...

Baš bi mogla da se vratiš

i doneseš nešto slatko.

Branim sebi da mi budes to sto si mi


Izmislim istinu koja mi odgovara,

ne bih li se lakše pomirio sa njom.

Ona prava, koju ne želim da znam,

tera me da vređam sebe, naivnu budalu,

tera me da zamišljam kako nekom drugom

šapućeš imena vaše buduće dece,

tera me da na pravi način tumačim nežnost,

koja to ni u nagoveštaju nije bila,

tera me da odgovorim sebi na pitanje

šta to u meni i na meni ne valja,

pa branim sebi da mi budeš to što si mi,

jer zaslužuješ da lažeš boljeg od mene,

jer zaslužuješ da te bolji od mene ne voli,

jer zaslužuješ da bude kako želiš,

jer ne zaslužujem da me lažeš,

jer ne zaslužujem da te volim.

Opet si mi na rubu oka


Opet si mi na rubu oka,

al’ ne dam da sklizneš,

jer ne znam koliko te je u meni ostalo

i da li ćeš još nekad izaći mi na oči

da ponovo ne dopustim da sklizneš,

a da jedva čekam da mi usne dotakneš.

Koliko snage u jednoj kapi tebe.

Znam kroz šta si prošla na putu do mog oka,

ali ne znam odakle si krenula i šta ti je cilj,

osim da me nateraš u beg od tebe i od sebe

i da ne znam više da li ti se radujem, ili te se bojim,

da li imam snage da podnesem čupanje srca na živo,

da li te bar malo volim, da li sam te ikada voleo...



Na vrh jezika si mi, a ćutim.

Šta da kažem? Ko bi me slušao?

Ja, koji sam te znao,

ne mogu više da slušam o tebi,

jer ne smem da verujem da si postojala.

Nije to bila ljubav, već ti.

Ljubav dođe i prođe, a ti si samo došla.

Nikad necu otici

Nikad neću otići.

Kukavica sam,

strah me da niko neće primetiti

da me nema i da me nije bilo.

Čekam da odete, da vam oprostim

što ste me još jednom napustili,

pa da se smirim i spasim,

da zaboravim da sam jedini

koji nije umeo da ode.



Šta čekate?

Oprostili smo se odavno.

Idite u svoja Sarajeva, Parize,

Splitove, Londone, Beograde i Melburne,

na svoje četvrte katove i prve spratove,

na svoje mansarde i rančeve,

svojim samačkim porodicama.

Radujte se sebi, kao što tugujem za vama,

setite se, zaboravite, uzdahnite, odahnite.



Ne, nikad vi nećete otići,

kukavice ste.

Plašite se da niko neće primetiti

da vas nema i da vas nije bilo.

Da znam da si sama

Da znam da si sama,

ne bih to dopustio.

Ne znaš ti kako je biti sam,

i nedajbože nikom,

a kamoli tebi,

da ti niko ne treba,

jer niko nije kao onaj

sa kim bi da budeš sama.



Da znam da si sama,

došao bih da te savetujem

da treba da dopustiš nekom

da ti makar pravi društvo,

vremenom ga možda zavoliš,

pa prestanu da ti nedostaju

oni koje želiš da zaboraviš.



Da znam da si sama,

jače bi bolela moja samoća.

Previše je samih, nemoj i ti,

kumim te Bogom,

zabranjujem ti,

naređujem!

Pusti ti nas same,

drugo smo mi.

Nekako nikako

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,

znaš da jedva čekam da odem.

Sve se nešto nadam da je tamo bolje,

ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.



Ne znam kako drugi vole,

al’ ja to nekako čudno,

nekako bolno.

Možda je i drugima

nekako teško,

pa misle da će svakog časa

nekako umreti,

al’ nekako im se ne da,

pa nekako trpe

i žive nekako.

Ja nikako.

I kad bih nekako živeo,

jedva bih čekao da prestanem,

al’ da se ne opraštam od tebe,

jer ne bih preživeo kada bih znao

da te poslednji put gledam.



Ako se ne pozdravimo,

zameri što sam pobegao

i nisam još jednom rekao

ono što nikad više nećeš čuti.

Duri se i zvocaj, zaslužio sam

kad nisam umeo da volim

k’o sav normalan svet,

već nekako najviše na svetu

i nekako do kraja života.

Danas cu se setiti jedne Ivane

Danas ću se setiti jedne Ivane.

Naviću sat da zvoni u podne,

da mi sklopljene kazaljke ne promaknu,

pa ću se čuditi ko li me se to setio.

Da nije Ivana? Zašto se ne javi,

nego na prazno troši reči na mene:

“Kad bi me nazvao, rekla bih mu to i to,

pitala bih da li još uvek to i to...”



Danas će mi nedostajati Ivana,

kao što bih ja njoj trebao nedostajati,

jer malo je ovakvih koji umeju

tako nežno da nedostaju,

a previše ovakvih koji to kriju,

kao da je sramota trčati za oblakom,

na koji se greškom ukrcala jedna Ivana

i to ne makar kakva, već ona koje se setim

skoro svakog dana, ako ne zaboravim

da navijem sat da zvoni u podne,

pa se štrecnem i iznenadim:

“Vid’, vid’ ko me se setio!

Šta li će to biti? Sigurno će kiša!”

Zastanes u grlu

Zastaneš u grlu,

pa brže – bolje,

dok ne shvatim da si ti,

setim se pokojnika,

znanih i neznanih,

koje odavno niko nije oplakao

i svih živih, znanih i neznanih,

kojima sam sigurno dužan,

al’ su mi dug oprostili

time što su me napustili.

Šmrcnem, pustim suzu,

za svakog po jednu, red je,

oslovim Boga, ne tražim ništa,

samo jauknem: O, Bože”,

k’o da će me čuti,

k’o da bi pomogao i kad bi čuo.

Stojiš u grlu, kao tableta,

kao gorki zalogaj sebe,

al’ ne želim da znam da si to ti,

jer nisi jedini razlog za gušenje,

mnogo je živih i mrtvih,

koje neko mora oplakati,

a ko će, ako ne ja?

Zmuri dok citas moje stihove


Nisam pisao ništa što

ne bi i ti umela da izmisliš,

samo hrabrije od tebe drhtim

i nije me pred tobom stid,

jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,

izazvan tvojim stiljivim drhtajem,

koji ni u snu ne bi priznala javno.



Osetim krivicu kad naslutim

da suza sklizne niz tvoje lice,

zbog mojih nepromišljenih,

proživljenih reči, pretočenih u stih.

Odakle mi drskost da mislim

da se baš u tebe razumem?

Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,

pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?

Voleo bih da ne voliš što me voliš.

Voliš me lepše no što bih mogao podneti,

kada bih smeo da zamislim da me voliš.

Samo je tebi, dušo, do ljubavi,

meni nije, pregladneo sam.

Žmuri, ne smem srce prevariti

tvojim načitanim očima.

Spušteni kapci biće ti izgovor za san,

koji ne želiš da prespavaš,

u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom

i izmišljenu, beskonačnu budućnost.

Žmuri, ne brini kako mi je,

moji stihovi postanu tvoji onog časa

kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.



Prećuti gde probada,

gde boli, gde golica, sve znam.

Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,

zato i pišem, da imam šta da ti pružim,

da ne misliš da mi je srce škrto,

samo je nesposobno.

Gospode, kako joj zavidim što oseća

ono što nikad neću umeti da napišem

i ne razumem kako me razume,

a nikad me nije videla,

jer sam je molio da žmuri

dok čita moje stihove.

Krivi smo nasim dusama


Kidali smo ih, verujući da ćemo postati bolji,

kleli, proklinjali, prodavali (poklanjali) Đavolu,

odricali ih se, prisvajali, da bi ih ponovo kidali,

i pitali se ko je kriv što smo ponekad kao bez duše.



Krivi smo našim dušama, ali i one su nama krive,

kidale su nas, verujući da će postati bolje,

klele, proklinjale, prodavale (poklanjale) Đavolu,

odricale nas se, prisvajale, da bi nas ponovo kidale

i optužile da smo krivi što smo ponekad kao bez duše.

Kada se cutanjem sve kaze

Kada se ćutanjem sve kaže,

to nije zasluga onog ko ćuti,

ni zasluga onog ko sluša.

To nebo čita naše misli

i titluje kadar u kom se gledamo,

trenutak, kraći od trenutka, a večan.

Sve piše zlatnim slovima ispod naših lica,

na crnoj traci, za večnu slavu,

ali ne želimo da čitamo svoje misli,

dok igramo životne uloge,

u trenutku, kraćem od trenutka.

Ostaće zapisano.

Čitaćemo kada slika nestane,

žaleći što nismo ćutali još trenutak,

kraći od trenutka, a večan.

Ljubav mog zivota

Ljubav mog života ponekad se javi,

licemerno pita da l’ sam živ,

a ja, kako red nalaže, lažem:

“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,

a nit’ kuda idem,

nit’ znam gde bih se vratio.

Proćaskamo o životu,

kao da se u njega razumemo,

dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,

malo ogovaramo one koji nisu te sreće

da su savršeni kao nas dvoje,

nasmejemo se nečem što nije smešno,

tek da razbijemo tremu,

tek da izbegnemo temu

zbog koje bi se bar jedno od nas

moglo iznenada rasplakati.



Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,

a moj život ne ume bez nje da bude život.

Nije to toliko ni važno,

važno je da je, kako kaže, dobro,

a ni ja, kako kažem, nisam loše.

Ništa, čućemo se.

Rastanak


Opet ću pokušati da odem od tebe.

Moram, bolje je za mene.

Tebi je svejedno, jer nemaš korist od onoga što osećam.

Ovo je samo moj rastanak

i morao bih reći nešto za pamćenje,

nešto što nisam rekao do sada, a ne umem,

kao što nisam umeo ni dok si mogla da me čuješ.

Hteo sam da izmislim slova i njima ispišem najnežnije reči,

a sada ni dobro znanim ne umem ništa da kažem.

Rastaću se od tebe bez zvuka,

moju muziku i onako odavno ne čuješ.



Hteo sam da urežem naša imena u koru drveta,

ali ni jedno stablo nije mi bilo po volji, pa sam posadio naše.

Nisi dočekala ni da olista,

a ja sam ostao uz njega, nakalemio najlepši deo sebe

i čekao da ostari, poput mene, da nas između bora na njegovoj kori ugraviram.

Sada znam da značaj reči ne zavisi od podloge na kojoj su ispisane.

Greške se bolje vide izdaleka, kada ih, postiđeni, preimenujemo u iskustvo.



Nisi tu, pa ne znaš da nema trena da ne pokušam da odem od tebe.

Teško je, videla si u filmovima.

Taman krenem, al’ začuje se ton, nije Gis, sa njim bih lako izašao na kraj,

ovaj mi zvuči kao Miss, pa se vratim da vidim šta sam propustio.

Izmišljeni ton preraste u C maj 7, krupan kadar na tvoje lice,

moje naravno kisne, postane patetično, a onda klarinet na H. Ha, ha, ha...

I magarac bi shvatio da treba da ode.



Svaki put kad rešim da pokušam da odem,

znam da mogu da ponesem sve osim tebe, a moje sve je ništa.

Kada bih prestao da mislim na tebe,

imao bih priliku da te se ponekad setim i da mi bude svejedno

koliko smo dece u međuvremenu izrodili

i da li si im dala imena kako smo se dogovorili.



Zagovaraš me, tako nikad neću otići.

Volela si da slušaš moje znatno starije savete,

pa smišljam šta bih mogao reći za kraj.

Moralo bi biti nešto mudro,

jer ovo je jedan od mojih poslednjih pokušaja da odem od tebe,

ali mudre stvari govore mudriji od mene.

Mudro bi bilo da odem bez reči, al’ strah me da ne pomisliš da se ljutim

što si mi ispunila želju da oživim, pre no što zauvek odem.



Čuvaj se, jer nema ko drugi da te čuva.

Draža si mi no Bogu, al’ možda ću uspeti da odem.

Tvoja sreća ne zavisi od mojih želja.

Ipak, šta god Bog da ti nameni,

želim da to podneseš lakše nego mene.

Zelja

Neću ti reći želju.

Ne želim da mi pripišeš zaslugu za njeno ostvarenje.

Znatiželja ti neće pomoći da je naslutiš.

Ostvariće se i čudićeš se kako nisi umela da je poželiš.



Radujemo se Novoj Godini, kao novorođenčetu,

očekujući od prinove da postigne ono što nismo umeli.

Nije lako umeti nemati,

ali se trudimo da ovladamo tom veštinom.

Kada posustanemo, negde u novembru života,

polažemo nadu u nove godine,

koje će nam biti zanimljive dok ne ostare.



Vreme je da me se ne sećaš.

Želim da mi se duša vrati, ne treba ti još jedna.

Nisam se pokajao, ali pravedno je da me boli kod mene.

Kad je otvorim da imam šta da ne vidim,

kao kad otvorim poštansko sanduče

da vidim ko mi sve nije pisao.

Bilo je lako dušu dati, ali ne umem da je vratim.

Nisi je uzela, dao sam je.

Posrećilo mi se.



Neću ti reći želju.

Moja će ostati neostvarena

da bi se tebi namenjena ostvarila.

Ne smatram to žrtvom, već ravnotežom.

Pijanstvo za kojim sam žudeo, ne izaziva vino.

Želeo sam da volim lepše no iko, verujući da neće boleti.

Želja mi se ostvarila, vera nije.

Nema tvoje krivice.

Mora da boli kad te volim bez tebe.

Sigurno duša stanuje ispod rebara,

jer tu boli, po navici,

kao kad zasvrbi davno otkinuta ruka.



Želeću da te se ne sećam.

Prihvatiću manje lepote

i manje dobrote kao posebne.

Ne želeći da vređam razum,

obezvrediću te i nazvati iluzijom.

Želeću da te se ne sećam,

ali starcima se šalju čudne poruke -

kad zalogaj iz usta ispadne neko ti je gladan.

Šta je sa suzom?



Svetlost si koja me vodila,

ali svetionik nije namenjen kopnenim putnicima.

Stigoh do vode.



Da je na filmu, malo bismo cmizdrili, pa bi prošlo.

Ovako, proći će kad prođem ja.

Srećne ti Nove Godine, rođendani i Miholjdani,

a meni neka je lak decembar.

Duso moja, netaknuta

Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav?

Posle bitke svi smo generali, zar ne?

Sada znamo da smo od samog početka

trebali znati da su zbog zbrke u horoskopu,

tih dana i noći rogatima izrasla krila

da bi poleteli ka rodnom sazvežđu,

misleći da će tamo postati anđeli,

al’ neko je iznenada popravio planete,

sve je došlo na svoje mesto,

mi smo pali na svoje mesto,

tamo gde nam nije dobro,

tamo gde za tebe nema mene

tamo gde za mene nema tebe.



Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav,

dušo moja, netaknuta?

Znala si da će ti nedostajati

najblesavije srce na svetu,

u ovom veku (a tek je počeo),

sraslo je s tobom

i nekako ti je baš pristajalo,

ali ti si, za razliku od mene,

znala da to nije ljubav.

Gde sam gledao kad nisam to video?

U tvoju dušu sam gledao, dušo.

Netaknutom je zovem,

mada je od moje otkinuta.

Kad tebe boli i mene boli,

kad mene boli,

pravim se da se ne poznaju,

da se duša moje duše ne bi kidala,

jer, kao što sada oboje znamo,

ono nije bila ljubav

i biće dovoljno da je pamti

jedno od nas dvoje.

Da te zaboravim


Kad ostarim,

a noć me na to nagovara,

dosegnuću mudrost,

otkriti tajne, razumeti čuda,

kako starcu priliči.

Možda je kazna kad sve se sazna?



Star, srećom, ne toliko mudar

da razumem čudesnu tajnu tvog prisustva,

dočekaću jutro u neznanju –

kako da te zaboravim?



Jutro, mladi, umišljeni mudrac,

verujući da je pametniji od noći,

ne daje odgovor, već nudi pitanje –

zašto bih te zaboravio?

Kao ti


Sve što miriše kao ti, a nije ti,

sve što izgleda kao ti, a nije ti,

sve što zvuči kao ti, a nije ti,

sve što ljubi kao ti, a nije ti,

ne sme da miriše,

ne sme da izgleda,

ne sme da zvuči,

ne sme da ljubi,

jer neko bi mogao pomisliti

da si se nekog setila i poželela

da mirišeš kao ti,

da izgledaš kao ti,

da zvučiš kao ti,

da ljubiš kao ti...

da budeš kao ti.

Sitnica


Ja sam poklončić,

znak pažnje, sitnica...

Tu sam da se radujem

što te radujem,

da ti se poklonim,

pružim i dam.

Bio sam bolji

dok sam bio nov,

ali sada više vredim.



Ja sam sitnica,

koja bez tebe ne znači

ono što sitnice inače znače,

detalj života, bez kog nema života,

bez kog nema kafe za dvoje,

bez kog ništa nije za dvoje.



Srećan ti rođendan,

sutrašnji unapred,

jučerašnji sa zakašnjenjem.

Smej se, to najbolje umeš,

usreći me,

nasmej me,

ljubi me...

Nemoj, smej se.

Nisam željan poljubaca,

već života.

Da si ovde...


Da si ovde, lagao bih

da mi danas ni do tebe nije

i molio Boga da ne shvatiš to ozbiljno,

jer ne bih imao snage da kažem istinu,

toliko puta uzalud za tebe zamišljenu.



Da si ovde, izbegao bih tvoju blizinu,

iz straha da ćeš nehotičnim dodirom

izazvati provalu oblaka iz mojih očiju,

jer, znaš, nije meni lako u ovoj koži,

koja pamti tvoj nezapamćen dodir.



Da si ovde, svašta bih ti rekao,

ne bih li isprovocirao da kažeš bilo šta,

da kažeš da sam takav i takav,

bilo kakav, samo ne ovakav, nikakav.



Da si ovde, mislila bi da te ne volim,

jer mi danas, kao, nije ni do tebe,

kao što ni tebi nije do mene,

a samo je takav dan, nikakav,

idealan da mi nedostaje neko,

koga bih, da je ovde, lagao

da mi danas ni do njega nije.

Ne dâ Bog

Ne dâ Bog kad tražimo, već kad nas se seti,

kad mu se hoće (može mu se),

kad pretekne drugima (a drugima nikad dosta),

kad se najmanje nadamo,

kad prestanemo da verujemo

da će dati Bog to što iz principa

ne bismo uzeli ni kad bi nam Bog lično dao,

kad nije dao kad smo molili i tražili,

a verovali smo mu i nije da nismo zaslužili.



Davao je gorima od nas,

dao je i nama, ali manje nego njima

i opet nam treba manje nego što drugima daje,

al’ ne dâ Bog kad tražimo i ne dâ to što tražimo,

već nešto drugo, ponekad veće, bolje, lepše

od onoga što tražimo, pa nam zavide

oni što su baš to tražili, a nije im dao Bog,

jer mu se nije dalo, jer mu se može...



Daće Bog da ima Boga,

da najzad ima smisla tešiti se

da će dati Bog i nama to što tražimo,

a nema ko drugi da nam dâ.

Sve smo radili kako Bog zapoveda,

ponekad grešili (Bog prašta, obećao je),

a dao nam je “ne daj Bože nikom”,

umesto onog što tražimo,

umesto “daj Bože svakom, pa i meni”.

Da nije pateticno

Da nije patetično, doneo bih ti buket precvetalih zvezda,

uzgajanih za tebe na tuđem nebu, jer svoje više nemam,

pao bih na kolena, umesto tebe zaplakao od radosti

zbog privilegije da skromno, ali svečano zatražim

tvoju nežnu ruku i sve nežno što uz nju ide.



Da nije patetično, ćutanjem u stihu obećao bih

da ću dok sam živ biti živ zbog tebe.



Da nije patetično, za mene bi se rodila.



Da nije patetično, voleo bih, verovao i nadao se.



Da nije patetično, ljubav bismo doživeli lično.